BOLNA ISPOVEST MARKA ĐOKOVIĆA: Hteo sam da budem kao Novak, to me je skoro uništilo

Nije lako biti brat svetski poznate ličnosti. Na prvi pogled je to "idealna situacija" - već je neko umesto vas odradio sve što treba, na vama je samo da ubirate plodove. Marko Đoković ima životnu priču koja takve stavove o porodicama poznatih demantuje. Vrlo snažno.

O bolnim životnim trenucima on je progovorio za španski "El Mundo".

I, ta njegova priča počinje ovako:

- On voli da privlači pažnju. Što, sa 187 cm visine, nije baš lako. Na teniskom terenu nisam bio stidljiv ni najmanje, ali van igrališta volim da budem malo... povučen, ako ćemo iskreno - rekao je Marko.

Živeći u Marbelji već godinama, gde radi sa Pepeom Imazom u Pente Romano teniskoj akademiji, srednji sin Dijane i Srđana Đokovića je proveo polovinu svog života (napuniće 30 ove godine) putujući po svetu sa reketom.

- Kada sam imao 14 godina, otac mi je ponudio da izaberem - studiranje ili igranje tenisa. Izabrao sam ovo drugo i tako otišao u Valensiju, na akamediju, pa se vratio u Srbiju na nekoliko meseci, da bih se potom smestio u Nemačkoj - nastavlja.

Napuštanje porodičnog doma tako mlad za njega je bilo, kako kaže "teško isksutvo, na početku, ali i prilično obogaćujuće koje mi je pomoglo da uzrastem". Oslanjajući se samo na sebe "postao sam odrasla osoba mnogo brže nego neka deca mojih godina". Marko Đoković dodaje da, na neki način, teniseri žive "u mehuru, iako, realno, sada celo čovečanstvo to trenutno čini", smeje se.

Ali, ostajanje u profesionalnim vodama donosi mnogo više odricanja nego što mi možemo da zamislimo.

- Posvećujući sebe tenisu, kao i bilo kom drugom sportu, iziskuje mnogo žrtvovanja. Morate da odustanete od mnogih stvari kako biste se fokusirali na ono što se dešava na terenu. Oni koji mogu da treniraju u svojim rodnim krajevima su prilično srećni, ali drugi, poput mene, moraju da napuste porodice i prijatelje vrlo rano, kako bi proveli živote putujući sami s jednog mesta na drugo, po čitavoj planeti. To je, bez ikakve sumnje, negativna strana. Ali, sa one druge, upoznate mnoge divne lokacije i mnoge divne ljude.

Dno je dotakao kada je imao 23 godine.

- Patio sam mnogo jer sam svu svoju sreću ugradio u san o ostvarivanju uspeha na terenu, a oni nisu dolazili. Da stvari budu još gore, imao sam pored sebe osobu koja to jeste ostvarila, mog brata Novaka, a ja sam bio opsednut ostvarivanjem istih tih stvari. Ipak, rezultati nisu dolazili i ja sam bio nesrećniji svakog dana sve više i više. Moglo bi se čak reći da sam gubio svoj život.

Gotovo u dahu je dodao:

- Nisam mogao da izdržim to više. Bio sam u vrlo lošem stanju, a nisam dozvoljavao sebi da to i ispoljim, jer nisam želeo da drugi misle da sam tako slab. To je, nažalost, veoma uobičajeno. Mnogi ljudi koji pate emotivno to i kriju jer se stide toga.

Sav taj zadražni bol se ispoljio na terenu.

- Pokušavao sam, jako sam pokušavao, da sakrijem osećanja sve dok ne dođem na teren, a onda su sva ta patnja, bol i bes, izleteli napolje. Ne možete tamo ništa da sakrijete. Ono što ste u životu - to se vidi na teniskom tereu. Zato teniseri, čak i kad ljudi to ne vole da vide, protestuju na igralištu ili slome reket, to i čine jer nose to u sebi - preneo je "El Mundo" reči Marka Đokovića, koji se od patnje oporavio u Španiji, gde sada živi i radi.

Izvor: Blic.rs
Foto: djokernole/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.