ŽENE PODNOSE OGROMNU ŽRTVU, PLAĆAJU SVOJIM EMOCIJAMA I TELOM: Goca Tržan u emotivnoj ispovesti otkrila sve detalje vezane za vantelesnu oplodnju u Češkoj

Goca Tržan otišla je u Prag kako bi se na jednoj klinici podvrgla veštačkoj oplodnji.

Nedavno se vratila sa ovog važnog putovanja i kada su se utisci slegli, pristala je da podeli važna iskustva i savete, te ističe da ne gubi optimizam.

Kakve vesti donosite iz Praga?

- Nemamo naročite vesti za sada, ali makar mogu da kažem da nosimo najbolje iskustvo od svih dosadašnjih. Nisam znala da može da prođe tako prijatno i glatko. Prag je centar za ljude koji se leče od steriliteta i podaci kažu da mnogima uspeva. S nama je, recimo, bio još jedan par i oni sada čekaju bebu. To nam je vetar u leđa i nada za period pred nama.

Prošle godine ste rekli da ste tada poslednji put pokušali s procesom, ali evo vas sada ovde.

- Rekla, pa porekla. Kad doživite bilo kakvo razočaranje, svaki put kažete da nećete više. Niko ko to nije prošao ne zna kakav je to osećaj. I zaista tad pomislite da nema šanse opet kroz to isto da prolazite, mada isto kažete i kad se porodite. Međutim, vrlo brzo na to zaboravite i ipak poželite da probate ponovo.

Koliko još pokušaja uopšte možete da napravite?

- U nekom trenutku morate da prestanete. U julu punim 47 godina, ali to me ne obeshrabruje. Nikada se nisam bolje osećala jer sam svesna svoje nesvesti i shvatila sam da sebe ne treba doživljavati previše ozbiljno, već živeti punim plućima. Toga se držim jer me toliko lepote okružuje da je glupo da se fokusiram samo na ono što je ružno.

Kada saznate da jedna runda procesa vantelesne nije uspela, u čemu potražite utehu?

- U tome što imam ćerku od 14 godina. Ranije sam osećala pritisak zbog Raše, ali on ima stav da on ima dete i ne želi da mene opterećuje. Tako da sada se radi o tome da prvenstveno ja želim da imam dete, ne radim ovo zbog njega.

Treba pomenuti i da je svaki novi pokušaj u ovom procesu veoma skup, zar ne?

- To uopšte nije jeftina procedura, ali najveću cenu ipak plaćate svojim emocijama, kao i svojim telom. Niko ne zna kakve posledice hormonska terapija može da ostavi posle više godina. Žene zato podnose ogromnu žrtvu i to treba reći otvoreno. Mi podnosimo hormonske terapije, neprijatne preglede, iste takve zahvate i intervencije, kada odete na te transfere, veoma je teško. Takođe, prošli put sam se ugojila, mada sad nisam imala taj problem. Ali utiče i na liniju. To je šok za ceo organizam.

Šta je ono što svaki muškarac treba da uradi u čitavom tom procesu, kako može da pomogne svojoj partnerki?

- Ono što prvo mora da uradi jeste da razmisli sam sa sobom želi li da s tom ženom ostane u braku ili vezi uprkos tome što ne mogu da imaju dete. Da bude iskren prema sebi, a zatim prema svojoj ženi. Na kraju, nije bitno da li je u tom procesu problematičan muškarac ili žena, bitan je rezultat. Znam puno parova koji su bez dece i divni su jedno prema drugom, ne vidim zašto su manje vredni od onih koji imaju mnogo dece a ne umeju da se brinu o njima. Muškarac treba da kaže svojoj ženi da nije važno hoće li uspeti ili neće, da mu je ona najvažnija, da je bitno da njih dvoje opstanu. Ili da joj kaže da je njemu mnogo važno da ima dete i da bez toga ne može s njom da ostane u braku. I to je potpuno legitiman stav, tu nema ljutnje.

Jesu li vaši razgovori s Rašom bili teški u tom smislu?

- Nisu, jer smo nas dvoje vrlo svesni svega. Moj muž nije problematičan niti ima slab karakter, upoznao me je kada sam imala 37 godina a on 23. Počeli smo da živimo zajedno kad je imao nešto manje od 25 i tada je na ruke dobio dete od pet godina. O tom detetu je brinuo, vodio je u vrtić, davao joj da jede, kupao je, uspavljivao je, učio je da seče nožem, da pliva, da vozi bicikl. Radomir nije sa mnom jer očekuje dete. Zna koliko imam godina i kako stvari stoje.

Za ovih desetak godina koliko ste zajedno, u kom trenutku su počeli vaši razgovori o zajedničkom detetu? Nisu počeli baš odmah?

- Zapravo jesu, samo što smo u početku to dosta odlagali jer je sve drugo bilo bitnije. Bilo je bitnije da se preselimo, pa da održimo turneju, pa da snimimo album, i najviše me peče savest što smo izgubili dragoceno vreme čekajući, umesto da smo odmah krenuli u taj proces. Sada bismo već imali dete od šest-sedam godina. Šta da radimo... makar je Raša nešto mlađi pa kad dobijemo dete, a daće Bog da bude tako, potrajaće mu duže nego ja (smeh).

Da li vas ovi pokušaji dodatno povezuju sa suprugom?

- Nas sve povezuje, mi smo pre svega vrlo slični po karakteru. Radomir i ja smo oboje dupli Rakovi u horoskopu, imamo izražene emocije. Volimo iste stvari, osim što on voli tehniku a ja baš i ne, kao što i on toleriše moju strast prema garderobi i šminkanju. Ipak, volimo zajedno da pešačimo, planinarimo, skijamo, vozimo bicikl. Doduše, ja volim i da ronim a on me tada čeka na brodu. Jednostavno, dopunjujemo se i volimo se.

Da li ste pomišljali da pribegnete alternativnim načinima začeća?

- Ne, zato što mi tačno znamo šta je kod nas problem i nema razloga da ga rešavamo na drugom mestu. Daleko od toga da ne verujem u Boga i da ne mislim da će mi molitva pomoći, ali ne može mi ona biti glavni oslonac.

Izvor: Story/Kurir.rs
Foto: gocatrzan/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.