TREBALO JE DOĆI PRED NJEGA, DRHTATI PRED ZMAJEM: Olivera Balašević nikad emotivnije progovorila o pokojnom suprugu

Olivera, supruga pokojnog Đorđa Balaševića, izdala je knjigu "Planeta dvorište" o svom detinjstvu. Ona je u jednoj emisiji govorila o knjizi, a otkrila je i kako je Đorđu saopštila da je piše.

- Sećam se svih trenutaka. 40 godina razmenjujemo ideje, stavove, emocije, strasti i to ne dolazi tako "sad mi je to kliknulo". Kada bi mi nešto zaličilo, ja bih deci ispričala priču iz svog odrastanja. Oni bi rekli "kao film da gledam, zašto ti to ne zapišeš", a on, on bi rekao: "Moraš biti jako strpljiva, ti si nestrpljiva, pomoći ću ti, ali moraš biti strpljiva". Ruka koja me čuvala na ramenu 40 godina, nije me zastrašivala. Uvek me je podržvao, ruka je i dalje tu. Breme koje sam ponela, koje je i ovako i onako, se i dodeljuje osobama koje polete previsoko. Prisećajući se situacija, u ovim godinama, i kao majka i kao baka, moja majka je bila samohrana, bile su situacije na momente vrlo teške. Kada sam se našla u opisu jedne njene situacije, nesretne ljubavi, u koju je pristigla iz doma za ratnu siročad iz Kovačice, ta predrasuda je uspela da je razdvoji od ljubavi, on sin jedinac, ona slepica iz doma. Pišući tu situaciju u kojoj sam se našla, kao majka i drugog deteta, opisivala sam situaciju da sam okrenula broj, nadala sam se da će se javiti moj otac. Ja sam se iskreno nadala, nadala sam se da će mu kada u lokalnom listu "Zrenjanin", kad bude video sliku devojčice sa 6 medalja, zato sam izabrala gimnastiku, jer sam mislila da izlazi u novinama ime sportiste. Mislila sam da će kada vidi tu sliku ili matursku sliku, ili kada vidi sliku iz "Arene" ili "TV revije", da će mu sigurno kamen u grudima bar malo napuknuti. Kako se to nije desilo, pišući taj deo u svojoj knjizi, kako sam se ohrabrila da načinim taj korak. Nazvala sam ga, predstavila se svojim starim imenom i novim prezimenom, objasnila mu, želela sam da ga informišem i o dve unuke. Pauza je dugo trajala, posle nekog vremena, sa druge strane, izgovorio je "Pogrešili ste". Otišla sam to da pročitam Đorđu, da li je to tolika muka, da li je dovoljno jasno. To nije lako, Đorđe je polubog. Način kako je on baratao emocijama u onom najfinijem smislu, trebalo je doći pred njega, drhtati pred zmajem, trebalo je to pročitati. Zacrveneo mi se nosić kao Rudolfu, on je rekao: "Pa ja to ne znam, nisi mi nikad rekla da si ga nazvala". To je deo života, muke, nisam to rekla ni mami. To je ta moja čežnja i želja da se stvari poslažu kao neka razrešilica. On je pustio suzu i rekao: "Mislio sam da je to tebe prošlo". Više sam taj krst vukla nego što sam ga nosila, nisam mu dala da prevagne. Zbog toga me najviše poštovao - govorila je Olivera.

- Ova knjiga je priča o pobednicima bez ceremonije dodele medalja. Njih je jako puno, oni to nose stoički, kao i moja mama, koja me je to naučila i formirala - rekla je Olivera i otkrila kako je dobila gredu na kojoj je vežbala gimnastiku:

- Situacija nakon drugog ukora u prvom razredu zbog nediscipline. Bila sam hiperaktivno dete. Vraćajući se sa razgovora na koji je moja mama bila pozvana od učiteljice, gde mi je u septmebru upisan ukor u knjižicu, ona čitavim putem nije progovorila ni reč. Posle je progovorila, glasom kao da dolazi sa drugog sveta: "Vidi Olja, ako mi još nešto budeš napravila, Begej će te nositi". To popodne kad sam se vraćala iz škole, na dvorištu me sačekala greda. To je za mene bila najlepša igraonica. "Mama, mama, ali mi imamo gredu, odakle nam?" Ona se okrenula od šporeta: "Hajde, hajde, jedi, pa ćeš na gredi naučiti zvezdu".

- Znaš da radim kod apotekara, samo jednom vidim preko mosta, Begej nešto nosi, vidim greda. Spala sa šlepa, đavo će je znati. Pogledam levo, desno, izujem cipele, uđem u Begej, pustim se njime, dohvatim je, izvučem je na obalu, malo se osušim, i tako, eto ti greda. Do tada nisam znala da moja mama zna da pliva. - rekla je Olivera.

Jednom prilikom Đorđe ju je zamolio da sa njim na sceni zapleše uz "Laloški valc":

- "Hajde, ti i ja, ti znaš koreografije". Ulovio me je na izazov. Mislila sam da će zaboraviti, kad budu ovacije, publika. Do jednog trenutka kad je krenuo instrumental, on silazi, pruža ruku, sad nema nazad. Pružila sam ruku i zakoračila, i dva - tri koraka, stavila sam ruku na njegovo rame, on je to fino odradio, okrenuo me, i spustio prema sedištu da siđem sa scene. Kad me okrenuo tom auditorijumu, silazeći sam promašila stepenik. Završilo se to: "Šta piše na ulaznici, imaš li neke primedbe?" - pitao je. "Nikad više ti neću reći", rekla sam. To je bio trenutak saznanja njegove pozicije i sa čim se on to, ne samo igra, već i bori. Šta je njegov talenat i kapacitet.

Otkrila je i kako je Đorđe vratio stan koji je mogao naslediti od svog oca:

- Pre neki dan ženica mojih godina, dolazi i kaže "Potpisala sam rešenje o penziji. Prvi radni dan u opštini došao je Đole da vrati ključeve od stana." Mi smo živeli u stanu Đoletovog oca, koji je on dobio preko diplomatije. Mi smo prešli ovde, u kuću kod bake, Đole je tad rekao, to je bila 1988. godina: "Tata je umro, znaš, mislio sam da taj stan, 118 kvadrata, da mi to vratimo." Rekla sam kako drugačije, molim te. Ne budeš li vratio, ne vraćaj mi se na oči". Ta žena dolazi da kaže: "Mi se toga sećamo, da vrati ključeve od stana. Svi smo ostali u čudu. To je najlepši trenutak u mom stažu, u mojoj karijeri" - otkrila je Olivera u "Usijanju dana".

Izvor: Kurir.rs/Pink.rs
Foto: Nadlanu.com/Arhiva

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.