VREME JE ZA BRAK I DECU: Milica Mandić nakon osvajanja zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Tokiju otkrila planove za budućnost

Milica Mandić je zvanično najbolja srpska sportistkinja! Uspela je Srbiji da donese čak dve zlatne olimpijske medalje, a posle više od 10 godina profesionalne posvećenosti sportskoj karijeri, odlučila je da se penzioniše i posveti vereniku Marku Đuričiću. Zabavljaju se već osam godina i kako kaže Milica, sada im je pravo vreme za brak i decu.

- Nas dvoje smo dugo zajedno, vereni smo i svadba je logičan sled okolnosti. Iskreno, jedva čekam taj drugi deo života posle sporta. Ove godine Marko i ja smo proslavili osam godina veze, a sada ćemo to krunisati brakom. Dugo to čekamo i istinski se radujemo što ćemo osnovati porodicu. Koliko dece planiramo, o tome ne želim da pričam i to će ostati među nama - počinje priču Milica i objašnjava da su njih dvoje još prošle godine hteli da stanu na ludi kamen:

- Zbog čitave ove situacije sa koronavirusom sve smo odložili, a sada, pošto planiram da se penzionišem, odnosno okončam karijeru profesionalne sportistkinje imaću više vremena da se posvetim tom segmentu života i veoma se radujem novim izazovima. Konačno je došlo vreme da se fokusiram samo na nas dvoje.

Marko je takođe tekvondista, pa zbog toga u potpunosti razume Miličine strahove, životne dileme, ali i padove. Daje joj veliku podršku pred važna sportska takmičenja, ali i kada nastanu krize u njenom privatnom životu.

- On je prvi momak koji je uvek tu za mene. Navija i bodri me. Kraj njega sam ispunjena, srećna i kompletna. Imala sam sreću da ga upoznam. Oduvek mi je bilo važno da imam stabilnu vezu i osobu na koju mogu da se oslonim. Marko zna koliko ume da bude teško i u potpunosti me razume. Najviše cenim baš tu njegovu bezuslovnu podršku koju osećam od početka. Biti iskreno srećan zbog tuđeg uspeha retka je vrlina. Mnogo puta me je motivisao i terao da pružim više nego što sam mislila da mogu. Pored mnogo povreda koje je imao, uvek je nastavljao borbu do kraja, vraćao se na borilište bez ikakvih zadrški i kolebanja. Zato me i inspiriše, kako na treningu, tako i na takmičenju.

Milica i Marko su se upoznali u tekvondo klubu Galeb kod čuvenog trenera Dragana Galeta Jovića, gde su zajedno trenirali. Ljubav je planula na prvi pogled.

- S Markom delim sve! Najlepši deo ovog posla mi je što on i ja treniramo zajedno. Podržavamo jedno drugo i pobeđujemo. Koliko je on mene usrećio, toliko sam i ja njega.

Kada bude dobila decu sa Markom, Milica bi volela da im pruži detinjstvo kakvo je ona imala. Rođena je u Beogradu, gde je i odrasla, a uz roditelje i stariju sestru Jovanu nikada joj ništa nije falilo.

- Kad pomislim na detinjstvo, odmah mi na pamet padne park Tašmajdan, gde su moju sestru i mene vodili majka Vesna i baka Živanka. Najviše smo volele da se igramo "između dve vatre", ali i da se penjemo po drveću, to nam je bilo posebno zanimljivo. Kada se izmorimo, sednemo da pojedemo kokice sa prelivom od čokolade i malina. Bilo je to lepo i srećno doba i uvek ga se rado setim.

Osnovnu školu "Vladislav Ribnikar" upisala je 1998. godine u Beogradu. Kako kaže, bila je dobar i poslušan đak, ali van škole je bila veoma nestašna.

- Najmanje sam volela matematiku, hemiju i fiziku. Pored časova fizičkog, obožavala sam i biologiju. Bila sam mirna, poslušna i vredna i nisam pravila probleme u školi. Ali van škole, kada sam imala slobodnog vremena, znala sam da budem nestašna ili bolje rečeno energična. Deda me je zvao Džambas jer sam volela da se družim sa dečacima sa kojima sam po ceo dan napolju igrala fudbal. Uvek sam išla krvavih kolena, a hulahopke su mi uvek bile pocepane jer sam padala jureći za loptom.

Bez obzira na to što je vreme provodila u muškom društvu, uglavnom se zanimajući sportom, druge devojčice joj se nisu podsmevale.

- Nisam se susretala sa pogrdnim komentarima, niko mi nije govorio da sam muškobanjasta, jer sam imala dobro društvo. Današnja deca nisu svesna težine svojih reči, kada uvrede nekog svog drugara, i ne znaju koliko to može da zauvek ostavi ožiljke. Ja te ožiljke nemam.

Ipak, kada je odlučila da trenira tekvondo, Milica nije imala podršku okoline.

- Stariji momci i devojke su mi govorili da tekvondo nije za mene "jer je to muški sport". Srećom, nikada nisam obraćala pažnju na komentare ljudi. Svako je drugačiji. Na nekog bi to možda ostavilo ozbiljne posledice čak do te mere da bi se povukao iz sporta, ali ja nisam posustala. Tu sam da se borim protiv predrasuda i da pokažem da je svaki sport lep bez obzira da li je borilački ili ne. Muški i ženski sport ne postoji.

Tekvondo ipak nije bio prvi Miličin izbor:

- Prvo sam počela da treniram aikido kod Ljube Vračarevića. To je trajalo dve godine, u periodu kada sam bila prvi i drugi razred osnovne škole. U početku sam menjala sportove. Bavila se plivanjem, zatim aikidom i sa svojih trinaest godina sam pronašla tekvondo. Trenirala sam i košarku i igrala folklor. Nakon završetka osnovnog obrazovanja upisala sam srednju farmaceutsko-fizioterapeutsku školu, smer za fizioterapeuta.

Zbog sporta Milica je čak u jednom periodu žrtvovala svoje obrazovanje. Njeni roditelji su bili šokirani kada im je saopštila svoju odluku, ali su ipak bili uz nju.

- Do 2010. godine sam trenirala sa prvim timom i najboljima u našoj zemlji. Ti ljudi su me motivisali i još više sam zavolela tekvondo. Te godine sam završila srednju školu i roditeljima sam saopštila da ne želim odmah da upisujem fakultet, već da pauziram godinu dana kako bih našla posao. Cilj mi je bio da skupim novac i finansiram svoje pripreme i takmičenja. Mama i tata nisu bili oduševljeni tom odlukom, ali su me podržali. Bili su svesni da sam odgovorna prema školi kao i prema sportu i da ću je na kraju završiti. Uvek su imali poverenja u mene. Pauzirala sam sa školovanjem, zaposlila sam se preko Omladinske zadruge da bih skupila novac za pripreme u Vrnjačkoj Banji. Zaradila sam toliko para da sam platila pripreme, a ostalo mi je novca i za džeparac. Bila sam presrećna što nisam morala ništa da tražim od roditelja.

Trud i rad se isplatio, pa je Milica godinu dana kasnije osvojila i svoju prvu medalju na Svetskom seniorskom takmičenju.

- Bila je to bronzana medalja i tako sam postala prva sportistkinja koja je osvojila medalju u tekvondu za Srbiju. Tu je počeo moj put ka Olimpijskim igrama koje su se 2012. godine održale u Londonu. Tamo sam osvojila zlato i to je bio najveći uspeh u mojoj karijeri.

Lepa sportistkinja je održala obećanje svojim roditeljima, pa je 2011. upisala fakultet za kulturu i medije.

- Mediji su me oduvek privlačili, ali otkako sam ušla u profesionalni sport, on me je potpuno preokupirao. Jedini cilj mi je bio da budem uspešan takmičar. Ipak, volim medije, pa možda ljubav prema njima i sportu spojim sada kada odem u penziju.

Nakon osvojene medalje u Londonu, Milica je nastavila da ređa međunarodne uspehe, a poslednji među njima je i olimpijsko zlato u Tokiju.

- Iz cele karijere najdraže su mi tri medalje. Olimpijsko zlato u Londonu, zlato koje sam osvojila na Svetskom prvenstvu 2017. godine i zlato u Tokiju. Sve su mi značajne i svaka je priča za sebe.

Olimpijada u Tokiju bila je specifična jer je njeno održavanje odloženo godinu dana zbog pandemije koronavirusa, a naša sportistkinja objašnjava kako je to uticalo na nju.

- Bilo mi je teško što su Olimpijske igre odložene za godinu dana jer sam morala da se adaptiram na čekanje od godinu dana, ali sport me je naučio da moram da se prilagodim svakoj situaciji i prepreci. Bila sam spremna da žrtvujem sebe i sve oko sebe za još tih godinu dana jer znam koliko mi je trebalo vremena i snage da se kvalifikujem. Taj period od godinu dana iskoristila sam da poradim na tehnici.

Mandićeva svakog dana naporno trenira dva puta. Kaže da to nije uvek jednostavno, ali nikada nije pomišljala da odustane.

- Nije lako kada dođem kući umorna sa treninga i znam da za sat vremena ponovo moram u klub da treniram. Ključ je u predanosti i posvećenosti koju imam prema ovom sportu i to me vuče da ne odustajem i budem što bolja. Za moj uspeh u Tokiju zaslužno je mnogo ljudi. Da sam mogla na pobedničko postolje da stavim mog trenera Dragana Jovića Galeta, koleginicu Tijanu, ceo stručni tim, porodicu i verenika, ja bih ih stavila jer su se svi žrtvovali zarad ovih poslednjih Olimpijskih igara. To je ta uzajamna ljubav koja me pokreće.

Ljubav svog tima i porodice posebno je osetila posle fijaska u Riju. Oni su joj pomogli da prebrodi najteži trenutak u karijeri.

- Najveće razočarenje doživela sam na Olimpijskim igrama u Riju 2016. godine. Tada sam ispala u četvrtfinalu. Taj neuspeh me je toliko poljuljalo da sam se nekoliko meseci preispitivala. Pitala sam se zbog čega mi se to desilo i šta dalje da radim. Trener mi je govorio da probleme ne treba stavljati pod tepih jer će isplivati u najgorem mogućem momentu. Možda se upravo to dogodilo u Riju, jer do tada nisam sebi želela da priznam neke stvari i dogodio mi se peh. Ali ni u tim trenucima nisam pomišljala da odustanem od tekvonda. Jednostavno, u teškim momentima i porazima, kada ne ide sve kako treba, radila sam na sebi i pričala dosta sa psihologom. Dam sebi malo vremena i pauze, da bih sagledala stvari iz druge perspektive.

Kao i svaki sport, tekvondo zahteva mnogo odricanja. Milica je pomenula samo neke od stvari kojih je morala da se odrekne da bi danas bila najbolja srpska sportistkinja.

- Neke rođendane nisam proslavila u društvu svojih najmilijih, ali to su smešne stvari u odnosu na uspehe koje sam postigla. Bilo je dosta i finansijskih odricanja. Moj trener Gale je finansijski pomagao mojim roditeljima kad god je mogao, naročito tokom 2005. i 2006. godine kada tekvondo nije bio popularan u našoj zemlji i nismo imali rezultate kao danas. Svi zajedno smo podneli jednu veliku žrtvu, ali se isplatilo.

Milica kaže da je Olimpijada u Tokiju poslednja na kojoj se pojavila kao takmičarka.

- Nisam spremna za novi olimpijski ciklus. Za četiri godine imaću 33 ili 34 godine i ne znam da li ću sa istom snagom i voljom moći da se borim. Vreme je za odmor i moram da priznam da još nisam počela da razmišljam o narednim profesionalnim koracima. Videću kako ću se osećati ubuduće, neću sebi da stvaram pritisak. Sigurno da ću uskoro morati da stavim prst na čelo i zapitam se šta je to što me pored tekvonda još ispunjava i šta bih sa istom željom i ljubavlju volela da radim. Mislim da će taj proces biti dosta spor i težak. Iz ove perspektive mi se čini da ću sigurno ostati u sportu. Čisto sumnjam da bih se poput nekih mojih kolega snašla u hotelijerstvu, držanju kafića ili kozmetičkog salona, mada nikad se ne zna gde će me život odvesti. Za sada ne bih volela da otvorim neku svoju akademiju jer sam pored Galeta uvidela koliko je trenerski posao stresan, zato me to trenutno ne privlači. Ono što sada želim je da uživam u svom uspehu.

Iako možda na prvu loptu zbog sporta kojim se bavi izgleda da je jaka, Milica kaže da je veliki emotivac.

- Često zaplačem, emotivna sam osoba po prirodi. Kao mlađa, mislila sam da je mi je to minus zato što je suza na svaku sitnicu znala da mi krene. Više na to ne gledam kao na manu, pomirila sam se da sam osećajna i jednostavno prihvatila sebe takvu kakva jesam.

I ostali Mandići su emotivci baš kao Milica. Oni su joj, kaže, vatreni navijači.

- Moji roditelji su oduvek bili svim srcem uz mene i nikada se nije vodila polemika oko toga da li ću osvojiti neku medalju, već da li sam srećna i zadovoljna sa tim što radim. Nije im bilo lako da preživljavaju i gledaju moje borbe, treninge, umor, povrede i poraze. Raduju se svakoj mojoj osvojenoj medalji, bez obzira na boju. Posle svakog takmičenja, pravo sa aerodroma idemo kući na porodični ručak - priča Milica.

Posebnu podršku pruža joj starija sestra Jovana. Za nju je veoma vezana, pa kroz najvažnije životne trenutke prolaze zajedno.

- Sestra je moja ogromna podrška. Najdraže su mi naše interne šale, zagrljaji i vreme koje provedemo zajedno. Zna svako moje raspoloženje - kad treba da mi pomogne, kad da prećuti i da me oraspoloži. Bila je sa mnom u Londonu i Riju i žao mi je što nije mogla da bude i u Tokiju.

Kada se opusti, Milica voli kafanska veselja. Ipak, nema često priliku da ode u noćni provod.

- Dok traje sezona, vremena za kafanu i izlaske nemam. Kada ugrabim slobodnog vremena, odem i uvek uživam u kafanskoj atmosferi. Za svoju dušu najviše volim da naručim pesme "Ružo rumena" i "Čamac na Tisi".

Milica je otkrila kako se osećala noć uoči finalne borbe u Tokiju, gde je nedavno osvojila zlatnu medalju.

- Postala sam svesna pritiska koji sam samoj sebi nametnula jer sam znala da su mi ovo poslednje Olimpijske igre. Toliko sam želela da se nađem na postolju da me je u jednom trenutku to potpuno obuzelo. Srećom, tu su bili moj trener Gale, Tijana i naš psiholog, žena s kojom puno radim jer nekada problemi u sportu nisu samo posledica dešavanja na treningu ili borilištu, već i onog što se zbiva u drugim sferama života. Uprkos tome nije bilo opuštanja, noćima nisam mogla da zaspim pred finale. Uživala sam u tom pritisku i na kraju je pobeda došla kao šlag na tortu.

Miličina majka Vesna je pre tri godine imala zdravstvenih problema, ali kako kaže, uspela je da se izbori i izađe kao pobednik.

- Moja Vesna je sve iznela damski, bez ikakvog pogovora. Bili su to strašni problemi, ali sam se u tim trenucima trudila da se briga ne vidi na meni. Shvatila sam koliko je ona jaka žena i istinski me je motivisala za ove Olimpijske igre.

Milica je 2019. godine imala malu epizodnu ulogu u seriji "Vrata do vrata".

- Zahvaljući Maji Mandžuki, koja je u seriji igrala jedan od glavnih likova, oprobala sam se i kao glumica. Moram da priznam da sam imala strašnu tremu - kaže Mandićeva.

Izvor: Informer.rs
Foto: mandic_milica/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.