Čarlston za Ognjenku

Crveni tepih, blicevi, raskošne haljine… Osetili smo glamur i to je opasan osećaj! 

Tišina, neverica, zenice raširene do zaljubljenosti… Osetili smo filmsku poeziju i to je najopasniji osećaj!

Šta nam se to desilo? Možda jedno veče koje budi nadu?! Mada, Nada umire prva… u filmu… u životu?! Ne, ne verujte u to! Tako nestaje magija, snovi poniru u prosek i sve postepeno gubi smisao. Posebno vera u novo doba srpskog filma, koje bi moglo da počne upravo filmom “Čarlston za Ognjenku“. 

Zvezde na tapetu…

… i crvenom tepihu! Film koji čekamo dve i po godine, a reditelj Uroš Stojanović ceo život. Film kome je marketinška kampanja znatiželja svih. Film koji je zaslužio glamurozan crveni tepih, ako ni zbog čega drugog, onda zbog neverovatnog interesovanja javnosti za premijeru.

I beše glamurozno! U domaćim okvirima, naravno. Ipak, ulazi u Sava centar, ma koliko zabljesnuti svetlošću, daleko su od raskoši svetskih premijera.

Autoput je to veče odvajao dve krajnosti, a i on sam je neka “krajnost“. Patetika? Nikako! Samo realnost! I baš zato je dobro što je crveni tepih bio sa savske strane, da se vide sve boje Srbije, jer upravo iz njih je i izašao ovaj film.

Reflektori, blicevi, kamere, fanovi, voditeljka – sve po “pravilima“ crvenog tepiha. A onda, jedan po jedan automobil sa članovima ekipe, zvezdama filma i poznatim ličnostima. Pod odličnim osvetljenjem i u atmosferi sličnoj svetskim premijerama, a opet znatno prisnijoj, jer je i publika išla crvenim tepihom, sve je zaista bilo kako dolikuje ovako značajnim događajima.

Svi su dali svoj modni maksimum! Katarina Radivojević, Sonja Kolačarić, Olivera Katarina, Danijela Vranješ, Jovana Stipić, Nada Šargin, Danica Maksimović i ostale dive Uroša Stojanovića bile su vrlo elegantne i posebne, svaka na svoj način. Čuli su se komentari da su Ognjenka i Mala Boginja, zvezde filma “Čarlston za Ognjenku“, svojim izgledom i samouverenošću dale pravu holivudsku završnicu crvenom tepihu kojim su prošetale zajedno sa producentom filma Batrićem Nenezićem.

Reditelj Uroš Stojanović sa crvenim cilindrom, a u društvu profesorke Zorice Tomić, kao i diva eksjugoslovenskog filma Olivera Katarina i ostale zvezde, doprineli su opštem utisku da je premijera filma “Čarlston za Ognjenku“, od ulaska u Sava centar do izlaska ekipe filma na binu, bila događaj večeri u prestonici. Jer, film upravo to mora biti – događaj! A u Srbiji davno nije bio… 

Onda je zaplesao čarlston… “Čarlston za Ognjenku”!

Tišina! Neverica! Zbunjenost! Emocije! Mnogo toga iza sebe ostavlja debitantsko ostvarenje Uroša Stojanovića, vredno preko četiri miliona evra.

Ovaj film bi trebalo pogledati nekoliko puta. Prvi put se otvara priča – bajkovita, neverovatna, crnohumorna, jednostavna, a slojevita, smeštena u prošlost i tako moderna. I melodrama i komedija. I bajka i vestern. I antička tragedija i road movie. To može samo reditelj jedinstvenog umetničkog izraza, tehničkog obrazovanja i vizuelnog stila. Izuzetan talenat, u to nema sumnje. A takvih odavno nije bilo na ovim prostorima.

“Čarlston za Ognjenku” definitivno ne igra na prvu loptu. Strpljivo čeka da mu se pruži nekoliko šansi da bi poentirao, iako je i sama priča o Ognjenki, Maloj Boginji i ostalim ženama iz bajkovitog sela Pokrp (“nikada nisu milovane”, a nisu ni “bludničile”), zabavna sama po sebi. A tek kada se u kidnapovanje muškaraca i otkrivanje glamura umešaju i magija, strast, jedna utvara, ulickani Kralj čarlstona, razmetljivi Čovek od čelika…

Međutim, potka filma vodi samo do trećine “čarlston”-terena. Sledeći ulazak vodi u jedinstvenu estetiku. Definitivno neviđeno… kod nas. U svetu se već mogu pronaći autori koji su poslužili kao inspiracija “čarlston”-timu. Tima Bartona, Žan-Pjera Žanea, Marka Karoa i još neke autore očigledno da ceni ekipa ovog filma. Jedni će možda primetiti i tarantinovski snažan odnos prema ženskim likovima, drugi – pristup karakterističan za klasični Holivud, a neko… Zato je ovaj film vrlo originalan! I, svakako, predstavlja uvod u novo doba srpskog filma, u kome pravi talenti dokazuju da imaju petlju. Nadajmo se da će ostati na putu gde se ne grabe mrvice koje iza sebe ostavljaju “velike koke srpskog filma”, već se samostalno bori za svoje ideje.

Ali, “čarlston”-utakmica ima i završnicu. Stiže do gola, ali da li poentira? Tada se shvati da je ovaj film veći od ekipe koja je radila na njemu. Da je sve jedan veliki simbol sa bezbroj “malih” simbola. I oni plaše. Kraj plaši. Ali, takav je verovatno morao da bude. Reditelj je očigledno lutao kroz sopstveni film i našao kraj puta – individualan za svaki par raširenih zenica koje ga pogledaju.

Zašto “čarlston”-utakmica traje 90 minuta sa samo jednim produžetkom? Prvi film za koji ćete na ovim stranicama pročitati da prekratko traje! Želeli smo još, trebalo nam je još, a dobili smo umetničko delo koje “krase“ scenarističke nedorečenosti, snaga koja posustaje nakon apsolutno fantastičnih prvih pola sata i odnosi među likovima, kojima fali još to nešto “malo“ da nam filmska poezija ovog reditelja nikada ne izađe iz srca. 

Neokaljani

Ovaj film je značajan iz još nekoliko razloga. Najpre, radila ga je neokaljana producentska ekipa. Zatim, direktor fotografije Dušan Ivanović uradio je do te mere besprekoran posao da bi bio siguran kandidat za “Oskara” da se ne radi o filmu na srpskom jeziku. Opčinjujuće dejstvo muzike genijalca kakav je Šigeru Umebajaši suvišno je podvlačiti, kao i lepotu kreacija kostimografkinje Ksenije Terzović i iskustvo scenografa Veljka Despotovića.

Pionirsko u ovom filmu se, pre svega, ogleda u vizuelnim efektima, za koje je “spektakl” prejaka reč, ali “revolucionarno za naše prostore” najmanje što se može reći. Umetnički direktor vizuelnih efekata – GETO definitivno je postavio zadatak svojim kolegama.

Činjenica koja je prilično iznenadila jeste odlična gluma. To se nije dešavalo u poslednjih 15 godina srpske kinematografije. Najveće iznenađenje su Katarina Radivojević i Danijela Vranješ koje su, izgleda, tek sada dobile pravu priliku da se dokažu. Danijelina Nada i Katarinina Mala Boginja – prave cice za 21. vek, a Sonjina Ognjenka tako tiha i nezaboravna. Jednostavno, film odlične karakterizacije.

Povratak Olivere Katarine je fascinantan, ali ne toliko u glumačkom smislu. Retki frajeri u filmu su ipak u senci glumačkih minijatura Jovane Stipić, Danice Maksimović i drugih sjajnih pokrpskih likova. Mada, teško da bi sve bilo izvodljivo bez Jezdića i Kapičića.

I pored ofsajda u ključnom trenutku, “Čarlston za Ognjenku“ jeste jedinstvena pojava na ovim prostorima – visokobudžetni film sa izrazitim autorskim pečatom i duhom dovoljno pomerenim da nikoga ne ostavi ravnodušnim. Besmisleno ga je gledati na bilo čemu skromnijem od bioskopskog platna, što ne znači da je upravo ovaj film čudo koje će vratiti srpsku publiku u bioskope, mada zaslužuje da to bude. Iako iza sebe ostavlja osećaj nepotpune magije, dobra ocena ne izostaje, najpre zato što je “Čarlston za Ognjenku”: srpski film za sve meridijane!!! 

Tekst: Katarina Milovanović
Foto: Sanja Knežević

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.