SENZACIONALIZAM ZAMENIO SAOSEĆAJNOST: Da li novinarska etika dozvoljava izveštavanje sa sahrana poznatih?

Slike sahrane popularne pevačice narodne muzike i njene uplakane porodice preplavile su portale brojnih tabloida brže nego što je ona ispraćena na večni počinak. Motivisani željom da što eksplicitnije prikažu bol i očaj porodice, portali su detaljno informisali svoje čitaoce kome je je pozlilo u kapeli, ko se umalo onesvestio pored odra, ko nije mogao da progovori od tuge, ko je držao sanduk, a ko nosio sliku i šta je pisalo u oproštajnom pismu kćerke majci, a šta na vencu koji je nosio sin... Neki novinari procenili su da je ispraćaj na večni počinak zgodna prilika da se čitaoci podsete ko je bio prva, poslednja i neuzvraćena ljubav popularne pevačice, a poseban segment izveštavanja posvećen je posetiocima sahrane i fotografisanju poznatih ličnosti, s naročitim osvrtom na analizu ko je prolio najviše suza, a ko se nije pojavio na sahrani. Uporedo s direktnim prenosom sahrane, čitaoci su mogli da se informišu i o zdravstvenom stanju poznatog političara koji je primljen u bolnicu i kome "otkazuju organi", uprkos činjenici da "lekari daju sve od sebe da mu spasu život".

Iako su tabloidni mediji i ranije izveštavali o tome da je neka poznata ličnost prebačena u bolnicu, pandemija virusa korona uvela je novi trend – sada nas gotovo na dnevnom nivou obaveštavaju da li je neko stavljen na kiseonik, kada je prebačen na respirator, da li je na poluintenzivnoj ili intenzivnoj nezi, šta dobija od terapije. Niko ne spori činjenicu da javnost treba da bude obaveštena o bolesti ili smrti javnih ličnosti, ali se stiče mučan utisak da se od ovih događaja pravi "turska serija" i da se danima iznose detalji koji treba da budu i ostanu deo nečije intime. Na pitanje da li javne ličnosti imaju pravo na privatnost sahrane i da li je u interesu javnosti da bude obaveštena o svakoj suzi koja je prolivena prilikom ispraćaja na večni počinak, advokat Ivan Simić odgovara da ne postoji pravna zabrana izveštavanja, a u nedostatku te zabrane, javne ličnosti ostavljene su na milost i nemilost (ne) ukusu medija.

- Jasno je da neke informacije koje mediji plasiraju nemaju za cilj da se javnost obavesti o nekom događaju, već da se skrene pažnja čitalaca, a to se često radi iznošenjem neukusnih ličnih detalja. Mediji su i ranije izveštavali s komemoracija jer nijedan zakon to ne zabranjuje, ali to su uglavnom činili na dostojanstven način, koji nije povređujući za članove porodice i prijatelje koji su došli da se oproste s dragom osobom. Sada su sahrane postale mesto javnih okupljanja i za neke medije to je prilika da vide i intervjuišu osobe do kojih ne mogu da dođu ili koje žele da fotografišu sa suzama u očima. Ako bi porodica pokojnika izričito zabranila prisustvo medija i tražila da se ne objavljuju fotografije sa sahrane i ako bi se neki medij o to oglušio, ona bi imala pravo da pokrene parnicu. Jedino što je izričito zabranjeno jesu fotografije dece - kaže on.

Reč "neukusno" preslaba je da opiše nekrofilno zanimanje pojedinih medija za tragične događaje u životima javnih ličnosti, izričit je psiholog Predrag Vuksanović.

- Zamislite porodicu koja je sakupila poslednje atome snage da prisustvuje sahrani voljenog oca, majke, sestre, brata ili deteta i koju na groblju sačekuje mnoštvo novinara i foto-reportera, željnih da naprave najbolju fotografiju njihovog bola. Od ljudi koji dođu na sahranu ili komemoraciju očekujete empatiju i saučešće, a ne morbidnu radoznalost za detalje iz privatnog života vaše porodice. Iako ne postoji zakonska zabrana da mediji izveštavaju sa sahrana, zakoni morala i obzira trebalo bi da oblikuju ton ovih izveštaja. Oni ne smeju dodatno da povređuju i traumatizuju članove porodice - kaže Predrag Vuksanović.

Vida Petrović Škero, članica Saveta za štampu i bivša predsednica Vrhovnog suda Srbije, ocenjuje da mediji zloupotrebljavaju slobodu govora tako što na neadekvatan način izveštavaju o bolestima i smrtima javnih ličnosti. Ona se priseća heroine našeg glumišta Milene Dravić, koja je uputila javni apel medijima da je ne sačekuju i ne jure ispred bolnice u kojoj je ležao njen suprug Dragan Nikolić, i majke čije se dete udavilo i od koje su novinari uporno pokušavali da saznaju sve detalje ove tragedije, i ističe da je takvo ponašanje medija jednostavno nedopustivo.

- Javnost ima pravo da zna kada neka poznata ličnost umre, ali nema pravo da zna od čega je neko umro ili bolovao, jer je to kršenje Zakona o pravima pacijenata. Nije stvar u tome da treba da se zabrani izveštavanje sa sahrane, ali je problematičan način na koji se to radi. Nije u interesu javnosti da se po svaku cenu napravi fotografija koja beleži sav bol i očaj članova porodice. Meni je u živom pamćenju ostala slika devojčice koju je oteo "Malčanski berberin", a koju je neko fotografisao s mesta suvozača kola Hitne pomoći koja su je prevozila do lekara. Iako je lice devojčice bilo "blurovano", u tekstu je precizno objašnjeno koliko ona ima godina, iz kog je sela i ko su joj roditelji, pa svako iz tog mesta zna o kom detetu je reč. To "slovo srama" pratiće devojčicu dok je živa. Nedavno sam čitala tekst u kome se detaljno navodi kako je neko silovao devojčicu i moram da istaknem da to nije pitanje žute ili bele štampe, već izdaja profesionalizma i ljudskosti. Isto važi i za situacije u kojima novinari saleću vidno potresene ljude koji su došli na sahranu i po nekoliko puta vidno uplakanim ljudima postavljaju pitanje: "Kako se osećate?" Ne razumem potrebu medija da hrane svoju publiku informacijama koje zadiru u nečiju bolnu privatnost, ali se plašim da zaboravljaju na mogućnost da sutra neko može da se hrani i njihovim bolom - zaključuje naša sagovornica.

Izvor: Politika.rs
Foto: Ilustracija/Pexels.com

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.