REKLI SU MI DA NIKADA NEĆU MOĆI DA RODIM DETE: Hristina Popović iskreno o borbi za majčinstvo

Hristina Popović otvorila je dušu i otkrila zbog čega se skriva od ljudi i ne pokazuje im svoju pravu stranu, šta je zabrinjava kod odrastanja ćerke i šta joj je pomoglo da se izbori sa sumnjama i stekne samopouzdanje.

Osim po glumačkom talentu, Hristina Popović (39) poznata je i kao neko ko stalno iskušava svoju fizičku izdržljivost, ali i psihološke granice. Počela je sa istrčavanjem polumaratona, osvojila je vrhove Kilimandžara i Himalaja, vozila se rikšom u Nepalu i kampovala u snegu po nezamislivom minusu. Sve navedene stavke pomogle su joj da stekne znanje, iskustvo, upozna interesantne ljude, a što je najvažnije i najneverovatnije, s obzirom na zvanje kojim se bavi, da odbaci stidljivost i stekne samopouzdanje i slobodu da se ljudima predstavi onakvom kakva zaista jeste – jedinstvena. Zahvaljujući brojnim preispitivanjima, počela je iz drugačijeg ugla da se odnosi prema majčinstvu i vaspitavanju ćerke Luče, koju je pre devet godina dobila sa hrvatskim kolegom Bojanom Navojcem (45). O izazovima, odlasku kod psihijatra i prevashodno borbi sa sramežljivošću, harizmatična dramska umetnica govorila je za podkast "Agelast".

- Neko sam ko nikada nije umeo usmeno na času da odgovara. Išla sam prvo u državnu osnovnu na Voždovcu do petog razreda, šesti sam pohađala nemačku školu, a sedmi i osmi francusku, a posle sam završila Filološku gimnaziju. Svi profesori su znali da mi je zastrašujuće da ustanem iz klupe i u svoje ime nešto govorim i pokazali su divno razumevanje. Svaki put kada bi mi za usmeni odgovor dali keca, pružili su mi šansu da ga pismeno popravim (smeh). Koliko je ta moja stidljivost išla daleko, govori činjenica da iz kuće nisam izlazila sve dok su za potrebe filma posteri s mojim likom visili po gradu. Istini za volju, imam delove koji su baš stidljivi i samo moji, a posedujem i segmente u kojima nemam nikakav filter, već direktan prenos iz mozga napolje, što nije baš najbolje - počela je kroz smeh Hristina, pa nastavila objašnjavajući razloge svoje introvertnosti:

- Stalno nas uče da se prilagodimo i ja sam to radila. Recimo, sviđa mi se neki frajer, ali shvatam da ne može da prihvati baš svaki deo mene i onda krećem u amputaciju, dok potpuno ne izgubim sebe. Zašto je toliki problem ako se izdvajaš? Pitam jer imam dete i često čujem kako joj kroz osmeh kažu da je drugačija i nastojim da ne upadne u zamku i ceo svoj život se trudi da se prilagodi kao što sam ja to činila. Neko me je baš nedavno pitao: 'Pa dobro, jesu li te prihvatili konačno?' Rekla sam: 'Ne.' Pita me opet: 'Pa kako ne, imaš trideset i nešto?' Ja kažem: 'Jes' vala, glupo, ali ne'. Niko me nikada nije prihvatio onako kako je meni bilo potrebno, tako da imam dovoljno ranjivosti da se ogolim i priznam ko sam, već se dajem na komade i onoliko koliko neko može da me svari - izjavila je glumica, koja ne traži toleranciju drugih, već dopuštanje.

- Tolerancija je, po mom mišljenju, tiha patnja. Postoji druga opcija, a to je dopuštanje da neko ima drugačiji izbor od tebe i da ga ne mrziš zbog toga. Mene su mama i tata učili da si ti odgovoran i kriv za sve što radiš, a tek kasnije, doduše 20 godina posle, shvatila sam da si ti zaslužan i za sve lepo što ti se događa. Roditelji su mi fenomenalni, ali valjda su na taj način želeli da me zaštite i nauče da držim kontrolu nad životom prihvatanjem odgovornosti.

Hristina je u porodici, kako tvrdi, naučila i da je, kada više nema efekta oslanjati se na sebe i svoj sud, potrebno potražiti pomoć psihijatra, što rado danas čini.

- Motivacija je moje najbolje oružje, uvek ih imam nekoliko u džepu, za svaki slučaj, ali kada ih ponestane, obratim se školovanim ljudima za to. Mom samopouzdanju dosta je pomoglo i to što sam počela da lagano ispitujem svoje granice i pobeđujem samu sebe. Naime, tokom letovanja s mamom i tek rođenom ćerkom u Budvi, u našoj kući, negde 2014. godine, počela sam da šetam i shvatila da mi to prija, zatim sam instalirala aplikaciju po kojoj jedan minut trčiš najbolje što umeš, drugi pešačiš. Pomislila sam: 'Što neću to moći, evo rodila sam dete, a rekli su mi isto da ni to nema šanse da se desi. A desila se, i predivna je.' I tako za dve nedelje boravka na primorju uspela sam da istrčim pet kilometara. Nakon toga dobila sam veliko samopozdanje i zapitala se šta ja to sve mogu. U 33. godini sam promenila život, potpuno sam izbacila psihoaktivne supstance, alkohol na prvom mestu. Nije to išlo uz stil samohrane keve - zaključila je Hristina.

Izvor: Story.rs
Foto: hristina_popo/Instagram

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.