HRABRO SRCE KAVKAZA

U Svanetiji, koju su od raspada SSSR-a 1991. do pre 15 godina kontrolisali mafijaški klanovi, tek od skora je krenuo razvoj turizma: grade se putevi, otvaraju hoteli i ski-rizorti a zgradu malog aerodroma u Mestiji koji nosi ime srednjovekovne gruzijske kraljice Tamare, BBC je stavio na listu 10 najlepših aerodromskih zgrada na svetu

Čuburhindži, "administrativni prelaz" između Gruzije i njene otcepljene pokrajine Abhazije. "Gruzijsko Jarinje" bez barikada i nalepnica na registarskim tablicama. Starice u crnini vuku kese, policajac opominje da ne fotkamo.

Abhazija je proglasila svoju nezavisnost od Gruzije nakon rata vođenog 1992. – 1993. Do danas su je kao nezavisnu Republiku Abhaziju priznale Rusija, Nikaragva, Venezuela i Nauru, te Južna Osetija i Pridnjestrovlje.

Međunarodne organizacije kao što su UN, Evropska komisija, OEBS, NATO, Svetska trgovinska organizacija, Veće Evrope i većina suverenih država priznaje Abhaziju kao deo Gruzije.

U kombiju je grupa predstavnika medija iz Srbije koji su došli u Gruziju da se uvere u prirodne lepote i bogatu kulturnu baštinu ove stare evropske civilizacije a sve uoči skorog otvaranja direktne avionske linije sa Beogradom.

Vozač našeg kombija je izbeglica iz Abhazije, bio je dete kada su 1993. morali da ostave svoju kuću i izbegnu na jug.

Dok se vozimo dolinom reke Enguri putem koji podseća na onaj kroz Kanjon Morače oko nas se smenjuju prizori koji na momente liče na "Indian Summer" u Novoj Engleskoj a par minuta kasnije na razglednice iz Švajcarske ili omot "Milka" čokolade – krave "pod ručnom" pasu na zelenoj padini dok se u daljini beli vrh Ušba (4.710 metara).

Već je pao mrak kada smo stigli u Mestiju, glavni grad planinske regije Svanetija. Sve podseća na bilo koje drugo planinsko turističko mesto u Evropi samo što ovde na ulicama ima na desetine pasa lutalica. Kao i u ostatku Gruzije, psi lutalice su svi čipovani, sterilisani i jako pitomi, neprestano vam se muvaju oko nogu i umiljavaju.

Da bi malo protegnuli noge posle petosatne vožnje od Kutaisija – odlučujemo se za večernji obilazak čuvenih "Tornjeva Svanetije". Priča o njima počinje u 8. veku kada su zbog najezde osvajača, ali i sukoba između porodičnih klanova što su često završavali krvnim osvetama, u regiji Gornja Svanetija pored svake kuće podignuti su kameni tornjevi. Nekada ih je bilo čak 280, ali ih je u čitavoj regiji ukupno ostalo još 175.

Tornjevi Svanetije, neobično podsećaju na one u San Điminjana u Toskani koje smo videli 2009. Danas su Tornjevi Svanetije deo UNESCO-ve svetske kulturne baštine i iako su ulice oko njih strme i kamenite – oni su lepo osvetljeni i nas četvoro smo baš uživali u noćnoj šetnji.

Čak i u mračnim ulicama Mestije ne osećate se ugroženo od lokalaca čije se senke pojavljuju svako malo na osvetljenim zidovima kamenih kuća i tornjeva.

- U ovom kraju kriminala gotovo i da nema. Ovdašnji ljudi znaju da bi im svaki incident uništio turizam od kojeg danas u najvećoj meri žive i zato nikome i ne pada na pamet da učini bilo šta nažao strancima - priča nam Tina, sitna devojka pametnih očiju koju nam je Turistička organizacije Gruzije dodelika kao vodiča ovih sedam dana.

RASKOŠNA KAVKASKA TRPEZA: Ručak u Ušguliju

Sutradan, nakon doručka, raspoređeni u dva terenca krećemo put Ušgulija - zajednice četiri sela (Žibiani, Švibiani, Čažaši i Murkmeli) visoko u planinama ispod vrha Šhara (5.193 metra). Ušguli na lokalnom jeziku naroda Svani znači "hrabro srce" i paralele sa škotskim gorštacima se nameću same po sebi.

Put od 45 kilometara do Ušgulija vodi preko oštrih, uglavnom potpuno nezaštićenih planinskih prevoja na nekoliko mesta presečenih bujičnim potocima.

Vozač našeg terenca, lokalac u kasnim šezdesetim pušta miks lokalne muzike i u veštom slalomu zaobilazi krave koje šetaju po putu gotovo kao da smo u Indiji.

Hotel "NATO" u Ušguliju

Ušguli danas ima oko 250 stanovnika koji se bave poljoprivredom i turizmom: tu je nekoliko hotelčića (jedan se zove "NATO"), par kafića, domaćintva koja iznajmljuju konje i opremu za planinarenje turistima. Četiri sela imaju jednu školu i pet crkava – od kojih je najpoznatija Lamaria (Bogorodičina crkva).


POPRIŠTE GRUZIJSKE VERZIJE "UBISTVA U ORIJENT EKSPRESU": Groblje pored Crkve Lamaria

Čitavim ovim regionom su od raspada SSSR-a do pre 15 godina vladale lokalne mafijaške bande. Nakon hapšenja njihovih vođa, počeo je razvoj turizma u dolini, izgradnja puteva, aerodroma...

Stižemo do Crkve Lamaria iz 9. veka koja je posvećena Bogorodici ali njeno ime vuče poreklo od starog kulta naroda Svani koji su ovu pagansku boginju poštovali kao zaštitnicu plodnosti.

Prema lokalnoj legendi, Crkva Lamaria bila je poprište ubistva Pute Dačelanija iz plemićke prodice Dadeškeliani. On je naime pokušao da se nametne kao feudalac lokalnim gorštacima. Meštani Ušgulija pozvali su ga navodno na gozbu da se dogovore, napili ga i potom usmrtili na način sličan onom u "Ubistvu iz Orijent Ekspresa" Agate Kristi. Naime, predstavnik svake od porodica u selu, povukao je konopac koji je bio vezan za musketu iz koje je pijani i obeznanjeni gost ubijen. Na taj način, podelili su odgovornost i izbegli krvnu osvetu prema jednoj pojedinačnoj porodici.

Kaže da se u crkvi još uvek čuva Putina košulja. Pored nje tu je i veliki broj ikona, manuskripta i krstova koje je sve katalogizovao čuveni gruzijski istoričar Ekvitime Tagaišvili prilikom svoje posete Svanetiji.

Groblje u Ušguliju karakterišu "parcele" oivičene kovanim ogradama unutar kojih se nalaze grobovi jedne porodice. Nakon velike zime 1981. koja je nanela velike nevolje stanovnicima ova četiri sela – vlasti SSSR-a odlučile su da rasele oko polovine stanovništva – u stepski deo Gruzije. Nije teško da se zamisli kako je bilo gorštacima kada su ih sa 2.000 metara nadmorske visine prebacili u sušne stepe. Deo njih se posle 1990. vratio u Ušguri a neki su i ostali da žive u stepama. Pravi razlog bio je strah da nepokorni žitelji ovog dela Gruzije ne započnu neku pobunu a raseljavanje određenih etničkih grupa je i inače bila praksa sovjetskih vlasti.


SPECIJALNA NAGRADA FESTIVALA U KARLOVIM VARIMA: Film “Dede” (“Majka”) čiji su glumci u najvećem broju iz sela Ušguli u kojem se dešava radnja filma

U Ušguliju se na više mesta reklamira film "Dede" ("Majka") iz 2017. u režiji Marijam Hačvani. Film čija su rediteljka i većina glumaca rodom iz ova četiri sela osvojio je specijalnu nagradu na Festivalu u Karlovim Varima. Stiven Dalton iz "The Hollywood Reportera" je napisao: "Feminizam susreće fatalizam u ovoj prelepoj gruzijskoj melodrami!" Ovaj film je moguće pogledati u bioskopu u Ušguliju ali i u gradskom bioskopu u Mestiji gde se (turistima) prikazuje više puta dnevno.


"SO ZA SVANETIJU": Kontroverzni dokumentarni film iz 1930.

Još jedan film je proslavio ovaj region, reč je o sovjetskom nemom kinematografskom ostvarenju "So za Svanetiju" iz 1930. U njemu se prikazuje život Svana u zaostalom i nepristupačnom delu Gruzije. Poseban nedostatak je stavljen na hroničnu nestašicu soli kako za ljude tako i za stoku kojoj su u tu svrhu "davali da liže znoj sa ljudi i pije urin".

Film je napravljen u propagandne svrhe kako bi se veličao projekat modernizacije SSSR-a kroz Prvu petoletku. Uprkos tome, doživeo je službene kritike jer je stavio naglasak na zaostalost i primitivnost žitelja ovog kraja a Svani su se posle žalili da je Kalatozov izmišljao neke običaje i detalje iz njihovog života u želji da ih učini što "egzotičnijima". Kalatozov je zbog ovog ali i sledećeg filma "Ekser u čizmi" pao u nemilost Staljinovog režima.

Posle Staljinove smrti nastavio je da snima i njegova ratna drama "Ždralovi lete" iz 1957. predstavljala je prvi značajniji otklon od propagandističkog prikaza dešavanja u Drugom svetskom ratu. Kalatozov je značajan i kao autor kubanskog filma "Ja, Kuba" koji je uneo značajne tehničke inovacije u filmsko stvaralaštvo šezdesetih. Njegov sin Georgi Kalatozošvili i unuk Mihail Kalatozošvili su takođe poznati sineasti.

Idemo dalje, jedna od drevnih kuća u selu pretvorena je u mali muzej gde smo imali priliku da vidimo kako su u istoj prostoriji spavali ukućani i stoka, što nije bio redak slučaj ni u našim planinskim krajevima. Toplota koju "proizvode" krave, koze i ovce nije se mogla tek tako "baciti", posebno u zimskim mesecima. Na više mesta srećemo i motiv svastike.

U dvorištu pored kojeg prolazimo sedamdesetogodišnja baka cepa drva. Priskačem joj u pomoć i ona mi sa radošću ustupa veliku sekiru ali odbija da se fotografiše. Tina nam priča kako su turisti često zbunjeni namrgođenim izgrazima lica meštana koji gotovo nikad "ne bele zube". Objašnjava da je jednostavno reč o gorštacima koji su naučeni da ne pokazuju svoje emocije i tek od skoro, od kako je turizam počeo da im donosi više novca – počeli su da se stidljivo osmehuju.

Dobro izmoreni gotovo dvosatnom šetnjom kroz sela tokom koje smo pokušavali da izbegnemo kravlje balege kojima su "premrežene" gotovo sve kamenite ulice Ušgulija – stižemo u mali hotel "Vila Lile" ("Lile" je naziv svanetijske pesme posvećene suncu). Tu nam domaćica pokazuje kako mesi i peče male hlebiće nakon čega uživamo u raznovrsnoj planinskoj trpezi.

Na putu nazad za Mestiju zaustavljaju nas radovi na betoniraju puta (da, put se betonira, ne asfaltira). Dok čekamo posmatramo jednog od radnika kako izravnava rupe u svežem betonu koje su napravile sveprisutne krave koje su tuda prolazile.

Mihail Visaironović Hergiani (1932-1969) bio je gruzijski alpinista sedmostruki šampion SSSR-a koji je dobio nadimak "Tigar sa stena", odlikovan je specijalnim Ordenom za sport Sovjetskog saveza 1963.

Odbrana od osvajača i lavine: Kule Svanetije

Njegova rodna kuća u Mestiji pretvorena je 1981. u lepo uređen muzej. U sklopu kuće nalazi se i kula na čiji vrh smo se popeli preko nekoliko lotri i kroz otvor na krovu uživali u spektakulanom pogledu na ostale kule u Mestiji. Ispred kuće bilo je nekoliko lokalaca obučenih u tradicionalne kavskaske odore, statirali su u snimanju nekog filma. Lokalni kustos nam je o Hergianiju pričao sa takvim žarom da nas je sve zainteresovao za ovu zanimljivu biografiju. Hergianijev ujak bio je takođe alpinista pa se mali Mihail počeo pentrati po planinama još u ranom detinjstvu.

Nakon velikih uspeha u SSSR-u Mihail se 1953. na poziv Barona Džona Hanta priključio Britanskoj ekspediciji na Maunt Everest. Vest o uspehu ekspedicije stigla je u London 2. juna, u jutro pre krunisanja Kraljice Elizabete Druge. U leto 1969. u Italijanskim Alpima odronjeni kamen je presekao njegov konopac. Kako nije imao rezervni konopac, pao je sa visine od 600 metara i – poginuo.


JEDAN OD 10 NAJLEPŠIH NA SVETU PREMA BBC-u: Aerodrom Kraljica Tamara u Mestiji

Sa vrha kule u Hergianijevoj kući ugledao sam neobičnu građevinu. Reč je zgradi jednog od najviših aerodroma u Evropi – Queen Tamar Airport. Zgradu je 2010. za svega tri meseca projektovao i sagradio nemački arhitekta Jirgen Majer Herman i njegov biro "J. Mayer. H and Partners" a BBC je stavio na listu 10 najlepših aerodromskih zgrada na svetu. Autor je naime sa izgledom 250 m2 aerodromske zgrade želeo da oda omaž tradicionalnoj svanetijskoj arhitekturi sa kulama pored kuća. Nalazi se na 1.467 metara nadmorske visine i nazvan je po Kraljici Tamari iz 12. veka (koju u Gruziji zovu "kralj", jer je na njihovom jeziku vladar – "kralj" bez obzira na pol a "kraljica" je supruga kralja. Do pandemije mali aerodrom je opsluživao 9.000 putnika godišnje. Jedina kompanija čiji avioni opslužuju ovaj aerodrom je lokalni "Vanilla Sky" čiji L-410 aparati poleću i sleću samo kada to vremenski uslovi dozvole.


GORŠTACI: Ispred rodne kuće slavnog alpiniste Mihaila Visarionoviča Hergianija

Na pistu dugu samo 1.200 metara sleću povremeno i privatni avioni bogataša iz celog sveta koji sve više otkrivaju lepote ovog dela Kavkaza.

Napuštamo Mestiju u zoru, na putu ka Kutaisiju navraćamo u Chateau Chikovani, nešto između dvorca, vinarije i restorana. Naslednik porodice sa stablom koje seže do sredine 17. veka priča nam o istoriji u kojoj se prepliću previranja iz vremena od Gruzijskog kraljevstva preko Ruskog carstva i SSSR-a do ponovo nezavisne Gruzije. Na zidu je napravio veliko porodično stablo, njegov pradeda Dimitri je imao 16 dece sa jednom ženom, on samo jednog sina. Kuka kako nema radne snage, kao da slušam nekog od srpskih vinara. Njegov sin je 1991. godište, živi u Kutaisiju i slabo mari za očev biznis i porodično stablo.

Autor: Robert Čoban
Foto: Privatna arhiva

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.