INTERVJU: Danijela Martinović

Plavokosa Dalmatinka Danijela Martinović promovisala je u Beogradu, u restoranu „Kovač“ novi album pod nazivom „Unikat“. Pevačica kojoj je svojevremeno kao tinejdžerki pripao kao nimalo lak zadatak da zameni Ljiljanu Nikolovsku u Magazinu ostavila je svojom pojavom bez daha prisutne novinare – baš nijednim detaljem ne otkriva da je već dve decenije na estradnoj sceni.

- Glas i pevanje su ono što želim da prenesem ljudima a izgled je više stvar genetike – uz neizostavan osmeh će Danijela.

O nazivu „Unikat“...
- Ne treba da budeš slavan da bi bio unikat na Božjoj kreaciji. Svaki trenutak je unikatan, i ovako lep i kad je težak, sve to čini jednu tapiseriju života. Moramo da prihvatimo tu unikatnost jer život nema reprizu. Na albumu možete da čujete Danijelu koja ima svoj prepoznatljiv stil i malo osvežen zvuk. Zrelija sam, hrabrija a poruke direktnije.

Duet sa Kemalom Montenom „Ovako ne mogu dalje“ je godinama veliki hit a sada su tu još dva velika imena. Snimili ste sa Halidom Bešlićem „Zarobljenika uspomena“ a tu je, doduše samo u „limited edition“ varijanti i Arsen Dedić. Svojevremeno Vam je napisao raskošnu baladu „Za tebe rođena“, sad ste je i otpevali zajedno.
- Halid je veliki pevač, želja mi je bila da radim sa njim a Arsena godinama poznajem i obožavam. On me podučava, zasmejava... Napisao je tekst za jednu od najlepših pesama u mojoj karijeri pa sam poželela da sada snimimo i duetsku verziju. Sve radim po svome srcu. Kemal me je, recimo, nazvao i rekao „Hoćeš ti pjevat’, lutkice, malo sa mnom ?“, ja sam pristala a nisam ni znala kakva je pesma. Dueti sa tako velikim ljudima su prekrasni mali biseri u karijeri.

Vreme velikih tiraža je prošlo, kako se borite sa time?
- Čitav svet i dalje stvara muziku, ne smemo odustati od toga. Naziv „Unikat“ se odnosi i na moju borbu za kupovanje legalnih diskova.

Nikada niste zapevali u Beogradu, da li je konačno došlo vreme za veliki koncert?
- Jeste. Promocija ovog albuma predstavlja ulaz na srpsko tržište a koncert se planira do kraja godine u Domu sindikata ili Domu omladine. Živim nastupima se najviše radujem, tu sam svoja na svome. Nisam dolazila do sada jer se nije dogodila ta atmosfera koju bih ja osetila kao dobru, uz to, tražili smo ljude od poverenja koji će svoj deo posla da odrade korektno. Dolazila sam ja u Beograd ali samo na kratko – gostovanje u „Operaciji Trijumf“ i još jednom. Kada dođem sledeći put – dva dana radim i ostajem još tri dana jer znam koliko toga ima da se vidi u Beogradu.

Brojne dame bi se obradovale da je uz Vas stigla i jača polovina, Petar Grašo?
- Žao mi je, nema ga. Niks Petar večeras (smeh). On je, inače, supervizor ovog projekta, to je bila zahtevna uloga. Teško je pričati o osobi sa kojom delite život, zvuči kao da je favorizujete, međutim, sve je pod njegovom dirigentskom palicom bilo ležerno i lagano.

Kako u vašem slučaju izgleda čuvanje veze dvoje uspešnih umetnika?
- To je poprilično teško mada smo ono najteže ostavili iza sebe. Raditi sa partnerom takođe nije jednostavno. Kao „hajde nećemo to sad da nosimo kući“, i pravimo se – ja kuvam gulaš a potukli smo se oko toga koja će gitara da svira solo. Šalim se naravno – bez obzira što je moj partner, Petar je kao supervizor znao da je njegova poslednja. Teško mi je, kao Dalmatinki, da to priznam, ali, tako je (smeh).

Grašo se upustio u interesantan projekat zajedno sa Tončijem Huljićem i Goranom Bregovićem, šaljive pesme „Amerika“ i „Ka na hašišu“ su brzo postale „jutjub“ hitovi?
- Ne mogu ništa da pričam o tome jer njih trojica zato što oni imaju svoj pristup i marketing ali, verujte da je nešto jako lepo i ozbiljno.

Koliko Vas pogađaju naslovi u žutoj štampi?
- Jako. Ništa već dugo o sebi ne čitam jer ne znam ko može da se distancira od toga. Ko li je izmislio tu suludu rečenicu „Svaka reklama je dobra reklama“...Molim vas, nemojte o meni pričati ružno pa taman me nikad više ne spomenuli u životu. Nisam taj tip, teško se sa neistinama nosim. Ne mogu da verujem da neko nešto može da izmisli a da me nije ni upoznao.

Doneli ste peto mesto Hrvatskoj 1998. na Evroviziji sa pesmom „Neka mi ne svane“, prethodno ste na ovom takmičenju učestvovali i kao pevačica Magazina. Da li ste preslušali ovogodišnje numere?
- Nisam baš mnogo toga čula. Žao mi je što je Evrovizija izgubila na dignitetu. Kada sam ja išla non stop se o tome pričalo, radovalo se, čitave regije su živele za to. Predivno iskustvo, volela bih da se Eurosongu vrati taj sjaj. Mislim da predstavnica Hrvatske Daria ima veoma radiofoničnu pesmu koja bi mogla da se zavrti a teško je govoriti o generalnom plasmanu. Postoje silni lobiji, Rusi ulože milion evra u nastup a naši dođu sa dva kofera.

Magazin je u Srbiji decenijama popularan, ljudi znaju i za Vašu solo karijeru, međutim, period koji ste proveli u ovoj grupi u prvoj polovini devedesetih iz objektivnih razloga nije medijski ispraćen kod nas.
- Ja i dalje mislim da muzika nema granice. Otpevala sam predivne pesme u Magazinu, iskoristiću priliku na koncertu da ljudima izvedem sve ono lepo što sam u dosadašnjoj karijeri snimila. Biće tu i dosta priče, puno razgovaram sa svojom publikom o raznim stvarima.

Kako volite da provodite slobodno vreme?
-Dosta sam zatvorena, boravim u krugu dragih ljudi, daleko od očiju javnosti. Ne volim da se, kao fol, sredim pa izađem na najposećenije mesto pa da se onda čudim „jao, uhvatili me paparaci“. Mi kod kuće pravimo dobre zabave, volimo vina, imamo klavir – dakle, sve najbolje se događa kod nas (smeh).

Ko je zadužen za kuvanje?
-Petar ima restoran i on to radi božanstveno ali zato ja briljiram sa kolačima.

Dobila je Danijela jednu veliku korpu cveća dok su se novinari, kad smo već kod slatkih specijaliteta, najviše obradovali torti. Stigla je, simbolično, baš u trenutku kada se sa zvučnika čula pesma „Danijela časti“.

Milan Ćunković