TO JE KRST KOJI SAM MORAO DA NOSIM: Bojan Vasković progovorio o smrti oca, gubicima, ratu i napuštanju rodnog Sarajeva

Bojan Vasković, frontmen "Lexington benda", retko govori o privatnom životu, porodici i svemu kroz šta je prošao do sada.

Bojan je bio gost emisije "Premijera - Vikend Specijal" i na samom početku dotakao svog posla, te otkrio da je za muziku vezan od malih nogu i da je nikada ne bi napustio.

- Nekako sam navikao da u životu geldam napred i sve te boli kao da ih nije ni bilo. Pamtim lepe trenutke i gledam napred, tako je najzdravije. Nikad nisam želeo da odustanem od muzike, nijedne sekunde! Pesma može da kaže jednu poruku, umetnička sloboda je tu, ali ne podnosi svaki treret i bol na isti način. Kad čovek nauči da se bori na vreme kroz život, onda mu i te neke boli lakše padnu. Sve je iz glave - rekao je pevač i dodao:

- Kažu da su za muškarce ove 40. godine najbolje, ja mislim da mi je svaka bila dobra. Život me uči svaki dan, ali ono što je najvažnije jeste to da idem digunute glave, da ustanem kad padnem, ali to je široka tema. Rodio sam se 83. godine, od svoje neke pete godine života, odnosno otkako pamtim sebe, pentrao sam se na stolicu i pevao hitove koji su tada bili aktuelni. To su bile neke najplodnosnije godine za muzuku.

Vasković se osvrnuo i na ratni period u Bosni i Hercegovini, kojem je prisustvovao kao dete.

- Do rata je bilo super, pa onda se desio rat, ali smo i te godine tokom rata pregurali. Detinjstvo, radost, druženje... Promenio sam mnogo gradova, ali stekao sam i mnogo prijatelja, to je bio neki moj krst koji sam morao da nosim, ali imao sam lepo detinjstvo. Jedan period sam bio razdvojen od roditelja, to mi je možda najviše nedostajlo, ali mi ništa materijalno nije manjkalo, iako nismo bilo previše imućni. Zbog ratnih okolnosti nismo bili zajedno, ali to nije dugo trajalo. Imam stariju sestru, pet godina je starija od mene, uvek smo se slagali odlično - istakao je pevač grupe "Leksington bend" i nastavio:

- Počeo sam Osnovnu školu u Sarajevu, a zatim od 5. do 8. razreda sam završio u Beogradu. Morali smo da se selimo, rat ne bira vreme i mesto. To su neke stvari koje te ojačio, čovek se nauči da se bori. Imali smo sve u životu, došao je rat i odneo sve, i onda hajmo sve iz početka. To je najteže palo roditeljima. Tada sam imao nepunih 9-10 godina, to je jedno istkustvo koje čovek doživi ne svojom željom, nije bilo lagano, ali trudim se da gledam napred i nekako sam to već naučio. Nekada nisam imao ni snage ni volje, godina, iskutstva za to, ali sad se već retko vraćam na to - zaključio je Bojan.

- 2003. godine sam shvatio muziku kao poziv, nisam shvatao kao posao, bilo je toliko entuzijazma u meni. "Cvijeće" je pesma koju je moj otac voleo, a samim tim sam je i ja zavoleo na poseban način. Njegovim odlaskom je dobila na težini, zajedno smo je pevali - priča Bojan.

- Gubitak oca jeste moj najveći životni gubitak. Dok su roditellji živi nisi ni svestan koliko si srećan, bio sam dosta vezan za oca, ali život mora da ide dalje. Povukao sam se tih dana malo, povukao ručnu. Radim u skladu sa tim kako se osećam - rekao je Bojan.

- Roditeljstvo je dosta zahtevno, ali i najvažnija uloga. Ako tu pogrešiš, nećeš biti srećan, džaba što si sve ostalo u životu dobro radio. U životu gde je sistem vrednosi totalno poremećen, treba ih držati na dobrom koloseku - istakao je pevač.

Izvor: Pink.rs
Foto: bojanvaskovic_official/Instagram

Pogledajte još
Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.