Kako se sve može letovati

Odmori sve kraći

Posao i slobodno vreme se stapaju, odmori su sve kraći, a klasično letovanje od 14 dana izumire. Ovakav scenario odmora u 22. veku ne predviđa neki nemilosrdni prorok, već bečki istraživač slobodnog vremena Peter Celman. Čitaoci ovih redaka samo će nekim čudom doživeti da vide i 22. vek, ali svesni su da se dosta toga menja pred njihovim očima. Ukusi i htenja “klasičnih turista” sve su drugačiji, pa i Celmanove prognoze nisu neverovatne.

Dobra hrana, krevet i sunce nisu dovoljni da zadovolje potrebe savremenog turiste. Ljudi sve više traže dinamičan odmor i ne žele da ostanu u jednom mestu 10 dana. Najbolji turista je, kao i uvek, onaj koji je spreman da na letovanju potroši što više novca. To se sigurno neće promeniti.

Vreme letovanja preko sindikata i na nepoznat broj rata u Srbiji je ipak otišlo u nepovrat, ali Srbi još važe za turiste široke ruke, spremne da za letovanje potroše mnogo novca, pa i da, ako nema keša, uzmu kredit, potvrdili su turistički radnici na ovogodišnjem Sajmu turizma.

Turistička ponuda, i pored toga što građani Srbije bez viza mogu da putuju u nekih 17 zemalja sveta, sve je bogatija. Izgleda da loša politička i ekonomska situacija za sada gube bitku s putnicima i svima koji znaju da je pravo na odmor jedno od osnovnih ljudskih prava, garantovano i Poveljom Ujedinjenih nacija.

Odmaraće se građani Srbije, kako se moglo videti na Sajmu turizma, ako ne na moru, onda u nekom selu. Letovanje na proplanku uz dobru domaću hranu, u nekoj bašti uz maline i paprike, sve je primamljivije za modernog gradskog čoveka. Oni skloniji tradicionalnom shvatanju odmora, za koje su letovanje i odlazak na more sinonimi, i ove godine će uživati na plažama Grčke, Turske, Crne Gore, Egipta ili Tunisa.

Regionalni turizam i balkansko šarenilo

Ako se plašite aviona ili ne volite da danima putujete na odmor, pravi izbor su, kako naglašavaju turistički radnici, zemlje regiona. Makedonija ili Republika Srpska nisu daleko, a i prijaju džepu prosečnog građanina Srbije.

Zoran Nikolovski iz sektora za turizam Ministarstva ekonomije Republike Makedonije kaže da su srpski turisti najbrojniji gosti u Makedoniji. Najpopularnija destinacija je Ohridsko jezero, a cene su slične onima u Srbiji.

– Nažalost, sve popularnije mesto u Makedoniji je i Kruševo, rodno mesto Tošeta Proeskog, koje nedeljno poseti više od 1.000 ljudi iz svih delova bivše SFRJ, ali i Bugarske, Rumunije, Mađarske. Očito je da je neophodno povezivanje u regionu. Gost koji dođe u Srbiju hoće da poseti i Makedoniju, i obrnuto. Imamo dobre kontakte i sa Bosnom i Bugarskom – kaže Nikolovski.

Jasno je da su mnoge civilizacije ostavile traga na ovim prostorima i da je stranim gostima zanimljivo da na jednom mestu vide ovo osobeno balkansko šarenilo.

S ovim stavom slaže se i Gordana Skenderija iz Turističke organizacije Repubike Srpske.

– Mi nemamo more, ali imamo Jahorinu, devet banja koje nisu ušminkane zbog nedostatka novca. Banja Kulaši kod Prnjavora, na primer, leči psorijazu, lekari su dokazali. Tu je i prašuma Perućica, koja nije bila dovoljno popularisana. Osobenost Republike Srpske jeste i lovni turizam, za koji su najviše zainteresovani Nemci i Italijani. Love se medved i vepar. Mada su se razbežali za vreme rata, lovci ih polako vraćaju – kaže Gordana Skenderija.

Turistički radnici nerado govore o politici, mada su svesni da ona znatno utiče na turizam. Bilo bi najbolje kad bi svi ljudi putovali, dolazili u kontakt s raznim kulturama i tako se učili demokratiji i toleranciji. Kad je Balkan u pitanju, zbog nedostatka novca i ostalih činjenica stvarnost je sasvim drugačija. Kako smo čuli, turistički radnici nastoje da samo kvalitetom prevaziću sve probleme. Koliko će u tome uspeti, ostaje da se vidi.

Ko ne voli more, ni farmerice?

Na Sajmu turizma, gde svi traže što jeftinije letovanje na moru, pronašli smo i one koji ne vole da letuju tamo. Jedan od njih je 80-godišnji Dragomir Mladenović iz Lazarevca, član društva “Zdravo živo” koje neguje narodnu tradiciju. Dragomir nam iskreno kaže da je na moru poslednji put bio pre dve decenije.

– Bio sam ja u Budvi, Herceg Novom, poslednji put sam na moru bio pre 20 godina. Ne bih voleo više da idem, lepše mi je na Rajcu i Zlatiboru.

Obučen u tradicionalnu šumadijsku nošnju, čarape stare oko 30 godina i opanke koji su već prevalili pola veka, Dragomir nam se hvali da ima unuku koja je diplomirala na Tehnološkom fakultetu sa svim desetkama i dobila na poklon put oko sveta. Dragomir kaže da je i on svojevremeno putovao u Nemačku, ne da se odmara i šeta Diseldorfom, već da radi.

– Nemci su hladan narod. Ja sam bio tamo 1962. godine. Dao sam krv jedom Nemcu koji se povredio na radu. Ostao je bez prstiju na nozi, a jedan Nemac mi je posle pričao: “Ja sam mislio da ste svi vi Srbi rogati ljudi i da ne valjate za ništa.” Ja sam ih ipak razuverio, pa su me zvali i na ručkove i zabave. Sretao sam se i s Arapima, koji su dobri ljudi, ali im ne razumem običaje. Nemci su kulturni, ali kod njih žene vode glavnu reč, a ja sam čovek starog kova. Kod nas je kontra Nemaca – muško je kod nas glava, a žena stub kuće, tako je bar kod mene – kaže nam Dragomir, ali i priznaje i da on ponekad posluša svoju ženu.

Dragomir kaže da se, ipak, i na srpskom selu vremena menjaju. Neguje se tradicija, ali dosta toga nije kao ranije.

– Mnogi mladi, kad vide mene u opancima i šajkači, kažu: “Pusti seljaka.” Ne znaju da su ove moje bridž pantalone od sukna i da zimi greju, a leti hlade. Nikad ti ja nisam obukao one farmerice, niti ću – priča nam Dragomir. Čujemo i da je selo uvek pratilo modu i da su starije žene bile sablažnjene kad su se pojavile mini-suknje. Ondašnjim bakama, koje su ceo život nosile suknje do zemlje, kroz koje nikako nije smela da proviri noga, kako kaže Dragomir, nova moda nije bila jasna.

Moda ipak nije uspela da posvađa ljude koji se, kako doznajemo, na selu druže i pomažu kao nekad. Seljaci kažu da će to videti svi koji odluče da letuju tamo. Starina Dragomir je uveren da će svaki turista videti da je srpska izreka “da komšiji crkne krava” samo ružna fraza koja se u Srbiji koristi kao etiketa za sve nevolje.

– Kod nas su se ljudi odvajkada pomagali. Moja majka je ostala udovica u 28. godini s petoro sinova; onda je bilo – “kako kupus u kacu, dete u kolevku”. Razlika između nas braće bila je godinu dana. Svi su pomagali koliko mogu udovicu i svi su imali mnogo dece. Moja strina je rodila 14 dece. Sada svi rađaju samo po dvoje. Moja žena, koja je imala šestoro braće i tri sestre, rodila je dvoje i pričala da neće “da joj se deca muče kao ona što se mučila”.

Od Dragomira saznajemo da ljudi na selu, pored mnogo posla, naročito u letnjim mesecima, znaju i da se zabave. Istina, ne prave se tehno žurke, ali za poselo se uvek nađe vremena.

Pa eto, tako izgleda jedno selo. Daleko od idile, ali i od svake kritike. Samo sa svojim mukama i radostima.

I na kraju, vredi navesti nekoliko napomena, štampanih u pasošu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1929).

“Na putu se vladaj pristojno i obzirno prema svakome, a naročito prema železničkom i brodskom osoblju, zatim prema ženama i deci. Pazi na čistoću i ne oštećuj nameštaj u vagonu ili brodu…

U novoj zemlji budi ozbiljan i ispravan; pokoravaj se zakonima i vlastima; ne govori zlo o toj zemlji, a na svoju zemlju ne zaboravljaj… Poštuj tuđe, a svojim se diči. Uči jezik zemlje u
kojoj si, jer ćeš lakše tako proći, ali ne zaboravljaj svoj maternji jezik… A sad, bilo Ti sretno i do viđenja! Znaj da će se tvoja otadžbina veseliti tvome povratku.”

Danijela Tadić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.