Play Cultures

“Play Culture”, izložba autora Kristiana Lukića, kustosa MSUV, predstavlja savremenu umetničku produkciju digitalnih igara i prikazuje mogući pogled na to kako se žanr digitalnih igara može upotrebiti na kreativan i angažovan način, a sastoji se od samostalnih igara, modova, video-radova, multiplejer igara i interaktivnih priča. 

Izložba sadrži radove u rasponu od političke propagande do hakerske tehnike, od visokog estetizma do socijalnih tema. Neki radovi kritikuju internu logiku algoritma, neki dekonstruišu postojeće igre i ometaju sam koncept igrivosti. 

Izložbu su otvorili Dejan Sretenović, teoretičar umetnosti i medija, glavni kustos MSU u Beogradu, i Kristian Lukić, autor izložbe i kustos MSUV u Novom Sadu.

Kristian Lukić je o izložbi i pratećim događajima i diskusijama govorio u odnosu na pozicije i pitanja koja ovaj projekat problematizuje, s posebnim osvrtom na pitanje licenciranja, vlasništva i participacije u današnjim igračkim i virtualnim platformama. Koja je pozicija klase “gejmera” u današnjem društvu? Da li je militarizacija kulture digitalnih igara nešto što se može redefinisati? Kako igračka kultura može biti iskorišćena za emancipatorske procese ili obrazovanje? Šta konstituiše žanr umetnosti digitalnih igara? Šta će se desiti s milijardama tekstova, slika, igara, muzike i filmova koji nam se nude? Kako će sav taj materijal biti organizovan, i kako će se pretraživati? Ko uređuje arhive, ko ih koristi, i kako? Da li ulazimo u vreme kada će se politika voditi kroz kontrolu interfejsa i metapodataka? 

Izložbu prati odličan dvojezični srpsko-engleski katalog. Tu su i drugi projekti, tribine kao interaktivan i trajan proces, tako da je možda i suvišno isticati koliko je ovaj projekat zanimljiv i značajan, a postavka privlačna za poslenike kulture i ljubitelje istorije digitalnih medija, znalce kompjuterske umetnosti.
 
Pošto sam put od stana do Salona MSU po kiši prešao u zadatom vremenu, usput savladavši niz prepreka u vidu saobraćajne gužve, otvorenih šahtova, prosjaka prevaranata, štandova političkih stranaka, saksija koje padaju s terasa… I usput sakupio dovoljno poena, ne izgubivši nijedan (iliti ovaj jedan život), znači prešao sam, ali direktno, s najnižeg nivoa na najviši  i pomislio – baš je lep ovaj virtuelni svet, evo me na izložbi. 

Odmah sam se uhvatio za prvi kompjuter i naravno – enter play, i sad sam izraelski agent koji juri palestinskog teroristu. Sreća njegova da se pored mene oslobodilo mesto za novog igrača, te sam ušao u lik jelena koji se kreće kroz šumovite predele nailazeći na zanimljive… a onda se, napokon, neki klinac smorio od pucačine, što sam, naravno, odmah iskoristio i krenuo nemilice da ubijam sve što mi se našlo na putu i nišanu. Kad mi je ponestalo municije, okrenuh se “Mekdomnaldsu”, sa željom da naučim kako da ostvarim maksimalan profit, izbegnem kritiku velikih korporativnih sistema i proizvedem što više hamburgera za savremeno potrošačko društvo. Kad počeše da govore Dejan i Kristian. 

U ovom virtuelnom svetu, u kom nam se prepliću i često mešaju stvarnost i igra, kada kao jedinke pokušavamo da nađemo svoje mesto u ovom životu, i svoj život na ovom mestu, pružaju nam se mnoge opcije. Jedna od njih je i umetnost. Umetnost koja prati, beleži, promišlja probleme savremene civilizacije, filozofira nad pitanjima o suštini života… ili, ili se igra. 

Ova izložba u za ovu priliku redizajniranom Salonu MSU, visokodigitalizovano-estetiziran enterijer i ceo projekat “Play Cultures – svet digitalnih igara” daju nam odgovore na neka od ovih pitanja, postavljaju nova i nude smernice iz proživljenih iskustava, u kom pravcu bismo se mogli kretati kada u igrici (igri) pritisnemo play i uđemo u digitalni svet. 

Izložba je otvorena u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 7. marta, i trajaće do 8. aprila 2008. godine.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.