Đorđe Balašević

Malo je onih koji ne znaju bar jedan njegov stih, strofu ili čitavu pesmu. Mnogi će s lakoćom otpevati ceo repertoar Đorđa Balaševića jer je kao svestrani umetnik godinama deo naše svakodnevice. Njegove pesme upozoravaju, podsećaju, a ima i onih koje opuštaju i uz koje je baš zgodno slaviti značajne događaje, prisećati se srećnih vremena.

Posle tačno sedam godina, panonski mornar Đorđe Balašević održao je koncert “Kalendar mog detinjstva” u Beogradu, tačnije, u zemunskom pozorištu Madlenijanum. Na veliku žalost mnogi fanovi nisu mogli da ga čuju jer je sala od samo 487 mesta rasprodata preko noći. A ko su ponosni vlasnici ulaznica nismo uspeli da saznamo jer je pristup predstavnicima medija zabranjen.

Verujte mi da bih ja voleo da svi mediji prisustvuju mom koncertu, pa makar stajali negde sa strane ili doneli svako sebi po hoklicu ili šamlicu. Ali nažalost, ja sam ovde samo gost i treći potpis na papiru.

Kada je na poslednjem od 126 koncerata, koliko ih je održao u Sava centru, čuo dobacivanje iz publike – “Pevaj”, shvatio je da se u Beogradu nešto promenilo. Tada je odlučio da se malo skloni u stranu, da bi ga ti neki, koji su na njegove koncerte dolazili samo zbog mode, zaboravili.

Više muzike, manje politike

Jedan dobar deo tih koncerata bio je u vreme kada se zahtevalo političko angažovanje. Trudiću se da se više pojavljujem na sceni na kojoj ima instrumenata i na kojoj su neki drugi povodi. Napravio sam potpunu barijeru prema politici, ne zato što mislim da to treba nekom prepustiti, već zato što smatram da ja ne mogu da promenim svet. Mogu da promenim samo dva sata, koliko će ljudi biti prisutni na mom koncertu.

Iako mu ponekad nije lako da prećuti i gleda ljude koji nas dovode u potpuno glupe situacije, gostujući nedavno na jednom koncertu u Sava centru, shvatio je da je njegovo mesto ipak tu, među Beograđanima.

Mislim da je vredelo praviti ovoliku pauzu. Ja sam rekao da neću dugo nastupati u Beogradu, ali ovo je Zemun, zar ne? Niste valjda mislili da ću se povući na neko pusto ostrvo i tamo pevati kozama. Uželeo sam se Beograda i publike. Ne znam koji su likovi došli do karata za ovaj koncert, ali sam siguran da nismo omanuli.

Priznao je da mu je najteže kada dođe decembar, jer umesto da nastupa na svom, nekada tradicionalnom, koncertu u Sava centru, sedi kod kuće. Međutim, nije izgubio nadu, čeka neko novo vreme, kada će umesto za 500 ljudi možda pevati pred celom “Marakanom”.

Mene je ovaj grad hrabrio toliko koliko sam i ja njega. I ta povratna reakcija bila je potrebna i jednima i drugima, ali i publici i sceni. Ove godine proslavljam 30 godina umetničkog rada i taj jubilej obeležavam serijom jedinstvenih nastupa širom Srbije. Kada već dolazim ovde kod vas, želim da donesem nešto novo, bar neku novu pesmu što će nas odvesti u neki drugi prostor, gde ćemo moći da budemo sigurni i ponovo na svom. Ko zna, možda se na jesen ponovo vidimo. Trenutno još čekam da se pojavi neka slamčica za koju ću da se uhvatim, jer sam poprilično bez nade.

Pesma i film

Poznato je da Đole na svojim koncertima, osim pevanja, voli i da zabavi publiku pričom na sve moguće teme koje čine našu svakodnevicu. Naravo, uz tradicionalno udaranje packi vladajućim političarima. Otkrio nam je da mnoge političare poznaje privatno, ali to ne znači da im on piše slogane za kampanje. Nisu mu potrebni kabineti, vozači ili mesto ambasadora.

Poznajem porodicu Maje Gojković jer su iz Novog Sada, ali je neću podržati na izborima, jer nismo na istoj strani. Mislim da je to nešto u šta ja ne želim da ulazim. Nikad nisam govorio ništa protiv Maje, pa sad neću govoriti ni u njenu korist.

Porodica Balašević je i ponosni vlasnik producentske kuće “Salajka”, u kojoj se već dugo krčka film po istoimenoj Đoletovoj knjizi – “Kao rani mraz”. Prva klapa očekuje se 4. juna, a premijera u januaru 2009. godine.

Tekst: Jelena Antonijević
Foto: Mirjana Ristić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.