U slavu akvarela

Projekat “U slavu akvarela” je dugogodišnja, veoma uspešna i na obostrano zadovoljstvo ostvarena međunarodna saradnja s Muzejom akvarela “Alfredo Guati Roho” iz Meksika, koju je zahvaljujući ogromnoj energiji, entuzijazmu i radu uspostavila, održala i podigla na najviši nivo autor projekta Leposava Milošević-Sibinović.

Izložbu su svečano otvoroli: Ivanka Lazović, kustos Galerije “Atrijum” BGB, Leposava – Lepa Milošević, akademski vajar i slikar, Beatris Gaminde, direktor Muzeja akvarela “Alfredo Guati Roho” iz Meksika mr Eduardo Hektor Mogel Flores, otpravnik poslova ambasade Meksika u Srbiji. Izložba će posle Beograda gostovati u Čačku, Kraljevu, Novom Sadu, Majdanpeku, Šapcu…

Orkestar KUD “Talija” izveo je kompoziciju “Orkestarska tačka” Bokija Miloševića i staru meksičku evergrin pesmu “Besame mucho”. “Besame mucho” je popularna meksička pesma koju je 1940. godine napisala Konzuela Velaskez, s nepunih 16 godina. Fraza “Besame mucho” može se prevesti na srpski kao “Ljubi me mnogo”, a Konzuela, koja ju je napisala, nikad se dotad nije ljubila. 

Iznenadio sam se kad sam malo istražujući otkrio ko je sve pevao ovu pesmu. Od “Bitlsa”, Frenka Sinatre, Elvisa Prislija, Andree Bočelija, Šarla Aznavura, Dina Martina, Edit Pjaf, Iva Robića, Neta Kinga Kola, Paka de Lusie… pa do savremenih – “Kubizma”, “Plasibo”… Da ne veruješ koliki i kakav je spisak. Zašto je ovo važno zaista ne znam, ali je lepo, i već osećam da ima nekog smisla. 

Na izložbi 31 akvarel savremenih meksičkih umetnika, u rasponu od hiperrealizma do apstrakcije. E, a to je u stvari bilo moje prvo veliko iznenađenje, tj. raskid s jednom starom predrasudom. Kad je u pitanju akvarel, ono što svi znamo je da je to najteža slikarska disciplina, ali koliko je zahvalna i koliko mogućnosti daje nisam siguran da smo baš u potpunosti svesni. Na ovoj izložbi video sam i spoznao veliki broj različitih pristupa, verzija, poetika, rukopisa za koje nisam mogao ni sanjati da postoje. I to je lepo, i nije to samo pogled u jednu drugu kulturu i umetnost, nama interesantnu, gotovo egzotičnu, duboko ukorenjenu u svoju indiosku tradiciju slikanja pigmentima i vodom. To je svetska baština, ali i savremeno stvaralaštvo koje krči put u budućnost moderne umetnosti. 

Ja sam to tako video, a mnogobrojna publika, pretpostavljam, svako na neki svoj način. Da ih pitamo, svi bi o ovoj izložbi verovatno rekli nešto drugo, nešto iz svog ugla. I to je lepo. Zatim sam se fotografisao za uspomenu s lepom Meksikankom, možda potomkinjom Maja i ponosnim Meksikancem. Izgledao mi je kao Španac, potomak konkvistadora. I iskreno se nadam da će Mirjana staviti i tu fotografiju, a ja sam onaj mnogo smešan i bez šešira, i Meksikanac ima friziranu bradu. I to je, bar meni, bilo lepo. 

Prvi put nesvesno, sasvim slučajno, drugi put podsvesno, verovatno sluteći šta se krije iza svega i kako je moguće razrešiti misteriju i dešifrovati kod lepote ove izložbe, a onda sam već svesno i namerno sve više i više ubacivao reč lepo. Shvativši da, kao u akvarelu, nema popravke, slika se (piše) iz ruke i iz prve, osetio sam da će sve ostati kako je napisano iz prve (a i ništa nije slučajno)… Evo zašto. 

Za izložbu su najzaslužniji pre svega umetnici, a spisak onih koji su pomogli u realizaciji ove izložbe i celog projekta je zaista velik. Svima hvala za ovaj lep događaj. Ipak, jedno ime treba izdvojiti među jednakima i ravnopravnima. Ona se izdigla, htela to ili ne, objedinivši sve što je lepo u celoj ovoj priči – Leposava Milošević-Sibinović LEPA.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Mirjana Ristić

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.