Metapolis

Arhitektura i igra? Ljudsko telo i svetlo? Vizuelno i zvučno? Da, sve to daje savršenu celinu u predstavi “Metapolis 2” nacionalnog baleta “Marsej” iz Francuske, koji je zatvorio ovogodišnji beogradski festival igre.

Granice više ne postoje. Igra i svetla su film, telo je ekran. Reči nisu bitne – čak i da postoje, ne bismo ih razumeli. U jednom trenutku samo pratimo muziku, u drugom gledamo ogroman ekran na kome padaju slova. Gledamo velike ulice, automobile, arhitekturu gradova. I igrače koji su brzi prolaznici u tom velikom gradu…

Ovaj komad je tehnički crtež upotpunjen ljudskim telima u akciji ili pokretu. A što je najvažnije, beskrajno i zapanjujuće maštovit. “Metapolis 2” nije komad s jakom porukom ili zaključkom. Posle njega ostaju utisci – nasumične slike, kreativne ideje, divni prizori kojima, iako ih viđamo skoro svaki dan, ne pridajemo značaj, mašta u kolotečini, uhvaćeni mali trenuci…

“Metapolis 2” je poslednji deo tetralogije koju je Frederik Flaman započeo prvom verzijom “Metapolisa”, nastavio predstavama “Nečujni sudari” (s američkim arhitektom Tomom Mejnom) i “Grad svetlosti” (s francuskim arhitektom Dominikom Peroom). Prvi “Metapolis” kreiran je 2000 godine. Šest godina kasnije, grad se izmenio i postao veći, konstantano pulsirajući u neobuzdanom ritmu košnice.

Profesionalnu karijeru Frederika Flamana (Brisel, 1946) od samog početka karakterišu tri elementa: susret, dijalog i sigurna utopija s nijansom mogućeg. Trupu “Plan K” osnovao je 1973, kako bi ispitao položaj i prezentaciju ljudskog tela, integrisanjem vizuelnih umetnosti i audio-vizuelnih tehnologija u živu predstavu. Opčinjen povezanošću arhitekture i igre, kao umetnostima koje koriste i čine strukturu prostora, počinje saradnju s njujorškim arhitektama Elizabet Diler i Rikardom Skofidiom, iz koje nastaje “Pokretna meta”, a zatim E.J.M.1 i E.J.M.2. U saradnji s arhitektom Zahom Hadid (Priker nagrada 2004) nastaje “Metapolis”, a sa Žanom Nuvelom predstave “Budućnost rada” (Hanover Expo 2000) i “Telo/Rad/Odmor”.

Na poziv Venecijanskog bijenala, bio je umetnički direktor prvog Festivala savremene igre u okviru ove prestižne manifestacije. Pod sloganom “BodyUCity”, festival je otvoren predstavom Nečujni sudari, nastalom u saradnji s arhitektom Tomom Mejnom (Priker nagrada 2005). Od 2004. godine, Frederik Flaman predaje na Arhitektonskom fakultetu u Veneciji, pripremajući posebne kreativne radionice, utemeljene na plesnoj umetnosti. Iste godine preuzima dužnost direktora Nacionalnog baleta i Visoke škole za igru u Marseju. Njegove postavke izvode se na vodećim scenama i festivalima u svetu.

Nada Veljković

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.