Dejan Cukić

Beogradski muzičar i novinar Dejan Cukić, legenda srpskog roka, objavio je novi album "Ubrzanje" koji zaokružuje dvadesetogodišnjicu njegove solo karijere. To je povod za razgovor o albumu, rađanju pesama i drugim njegovim ljubavima...

Nakon šest godina novi album... U međuvremenu se desila i knjiga "45 obrtaja", ali ljude uglavnom posle toliko vremena zanima - zašto tolika pauza?
- Ne znam da li to treba više objašnjavati... Ja sam u to vreme kada su me to pitali govorio da nema smisla više se ovde baviti muzikom. Poenta je u tome što je raspad muzičke industrije totalni, to je jedna skupa igra, ja ne mogu posle toliko godina i toliko duge karijere da sedim kod kuće i ukucavam nešto u kompjuter i da to izdaje kao album.

Ali su se ipak stekli uslovi da se uradi album?
- Nisu se uslovi stekli! Ali jednostavno se pesama toliko nagomilalo i proradio mi je onaj crv... Jedno vreme sam radio nekakav stalni posao, i to dosta zabavan posao muzičkog urednika jedne televizije, ali sam onda shvatio da ne mogu bez nastupa, da ne mogu bez muzike i da ne mogu bez toga da te nove pesme predstavim ljudima.Pre jedno godinu i po dao sam otkaz i krenuo u avanturu, pa šta bude! Skočio sam bukvalno u nepoznato, bez ikakvih uslova unapred određenih, ali sticajem okolnosti, na kraju se sve zaokružilo...

Vrlo je "interesantno" to što kod nas ni ljudi s toliko iskustva i već izgrađenim imenom ne mogu tako lako da urade album...
- Nije pitanje da li možeš da ga uradiš. Uradiš pesme, kreneš da snimaš, ali sve to... košta nešto (smeh)! Kod nas je situacija takva da od prodaje ne može da se zaradi, to se više ne isplati nikome, niko na to ne može da računa koliki god da je tiraž albuma, ne može da vrati tu vrstu investicije koja je potrebna da se nešto kvalitetno uradi. "Ubrzanje" je album na kome sam vrlo ozbiljno radio, čini mi se, najozbiljnije možda u karijeri, u smislu zvuka, u smislu produkcije, postprodukcije koja je rađena u Berlinu...

SIGURNIJE UZ SPONZORE

Sponzori?
- Naravno da ne može bez sponzora. Potajno sam se nadao da će zvučnost mog "dugotrajućeg imena" (smeh) obezbediti neke stvari u toku rada. Međutim, to nije baš tako lako išlo ali je ispalo odlično. Zato što sam, tek kada se završilo snimanje, krajem novembra, početkom decembra, shvatio da je glupo da album izađe pred Novu godinu. Onda sam imao vremena da povučem ručnu kočnicu i to je bila najbolja stvar koja se dogodila, i meni i ovom albumu. Zato što sam sa već snimljenim pesmama okrenuo novi krug. Tako je firma koja je rekla: "Pa, on je ipak malo stariji, mi idemo na mlađu publiku", kad su čuli muziku, rekli: "Ne, ne, ne, ovo je nama sasvim dobro za ono što hoćemo." Pričam o "Fruviti" odnosno "Hello" sokovima, koji su bili ključni za spot za pesmu "Fantastičan dan". Isto tako, "Nissan" je firma koja je osetila u čitavom tom konceptu ubrzanja, jedinstva energijei iskustva na ovom albumu neku vrstu sigurnosti. Što je za kola jako bitno!

Šta Dejan Cukić sluša u svojim kolima kada vozi preko 100 na sat?
- Pre nego što album izađe, pogotovo kad dobiješ sve postproducirano, slušaš svoj album! Bukvalno do izlaska! A kad se album pojavi, kad počne da se vrti na radiju, na televiziji, onda ga ne slušaš više uopšte!

A od drugih izvođača, šta najviše prija na preko 100 kilometara na sat?
- Prvo, ja uvek vozim preko 100 kilometara na sat (smeh)! Osim po gradu! U ovom gradu svi voze 20 na sat, tako da je to jedina mogućnost. Na putu zaista slušam najrazličitije stvari, trenutno Roberta Planta i Alison Kraus, njihov album dueta, malo kantri varijante, to mi se jako dopada.

Kako se rađaju pesme? Da li to spontano dođe ili se stvori ideja?
- Na različite načine... Desi se nekakav trenutak u kome se rodi neka ideja... Ja stalno nešto pevušim, stalno mi nešto svira u glavi i ponekad se to toliko dugo vrti da obratim pažnju! Jer, obično je to samo neki fon za misli o bilo čemu drugom. Nekad pevušim nešto što sam čuo na radiju, a nekad uhvatim sebe da pevušim nešto što mi ne liči ni na šta, i onda shvatim da je to klica neke nove pesme; kad dođem kući, zabeležim.

Kolike su razlike između ideje koju si imao na početku i krajnjeg rezultata, i koliko puštaš druge da utiču na tu tvoju ideju?
- Pa, ja sam timski igrač. Volim kad ljudi utiču na moje ideje, isto kao što sam ja užasno dosadan i volim da menjam tuđe ideje, smatrajući da imam neki način da ih popravim. Volim timski rad i sve pesme koje sam radio nekako su proizvod timskog rada.

SVI MOJI PRODUCENTI

Otkud pet, šest producenata na jednom albumu? Obično muzičari izaberu jednog za celo izdanje.
- Taj sistem je efikasniji, mnogo jeftiniji i uobičajen je. Ono što mu je mana i što je meni smetalo na mojim ranijim albumima jeste - kada radiš 10 ili 15 pesama, uvek neka promakne. Moja ideja posle toliko duge pauze je bila da snimim album koji će zvučati kao kompilacija najboljih pesama s neka tri albuma koji nikad nisu izašli. Da bih to uradio, to je značilo da tih deset pesama moraju da imaju vrlo precizno svoje mesto, vrlo jak razlog zašto se nalaze tu i da zvuče kao konačno definisane i zaokružene. Da ne bi došlo do pada koncentracije, i moje i producenta s kojim radim, onda smo Vlada Negovanović, s kojim sam prvo počeo da radim, došli na ideju da pozovemo i neke druge ljude, da urade poneku pesmu.

Ko su ti producenti?
- Prvo se pojavio Mirko Vukomanović. U jednom potpuno slučajnom i spontanom razgovoru smo iznenada napravili jedan neočekivani autorski tandem! Odsvirao mi je neke pesme i ja sam napisao tekstove. Videli smo da nam se strašno sviđaju i on je rekao da je jedino logično bilo da ih ja otpevam. Tako su nastale "Kud me vetar doziva", koju smo pustili malo ranije, i "Fantastičan dan", prvi singl koji otvara ovaj album. On je i producirao te dve pesme. Voja Aralica je uradio jednu stvar, koju sam mu ja nudio za Zdravka Čolića, dok sam bio u fazi da ne želim da pevam. Tako je nastala pesma "Uvek se izgubim u Novom Sadu". Onda se u Beogradu pojavio Tedi Jani, legendarni producent "Ekatarine" i mnogih bendova iz osamdesetih godina, koji je moj divan prijatelj, ali nikad ništa nismo radili zajedno. Ovo je bila idealna prilika da i on nešto uradi na albumu. Kornelije Kovač se isto pojavio na albumu. To mi je bila, onako, baš fiks ideja! Kornelije je moj prvi muzički idol i hteo sam da imam nešto Kovačevo na albumu. Dosetio sam se da Džonijevu pesmu "Obrati pažnju na poslednju stvar" obradimo u densi fazonu!

Ima li još nekih obrada na albumu?
- Dve! Uvek su dve, to uspostavljamo kao novo pravilo! Nekako su, na kraju, dve pesme koje su moja posveta. To je, u stvari, veza između mog muzičarskog i novinarskog rada. To su za mene bile dve paralelne karijere, koje sam stalno nešto štitio jednu od druge, a bilo je glupo. U stvari, mislim da sam neke mnogo bolje rezultate postigao upravo u ovoj poslednoj godini, jer mislim da i knjiga "45 obrtaja" ne bi bila takva kakva jeste da je nisam pisao pomalo i kao muzičar. S druge strane, ni ovaj album ne bi tako zvučao da se nisam prepustio tim stvarima koje sam naučio radeći novinarski posao. Pre svega zbog slušanja muzike koja je uticala na mene, a i zbog poznavanja rok istorije, koja je za mene uvek bila važna. Tako da su tu ta Džonijeva pesma i Bob Dilan - "Zauvek mlad".

Knjige vs mediji vs muzika... Kada bi morao... šta bi ti bilo najteže da napustiš od tih stvari?
- Očigledno muziku! Pokušao sam da napustim, pa mi nije uspelo. To je kao droga... jednom kada izađeš pred publiku i osetiš to... Muzičari ne uzimaju drogu da bi došli u nekakvo stanje, problem s onima koji se odaju tom poroku je u tome što oni to koriste kao padobran! Da ne bi pali posle tog neverovatnog baza koji ti daje to kad si na sceni i kad nešto radiš pred ljudima.

ČITANJE "45 OBRTAJA"

Knjiga "45 obrtaja" zaista je fantastično štivo za imati u kući, prelistavati i čitati povremeno... (old_image)
- Da, da, može da se čita s raznih strana!

Kako si birao pesme koje su našle svoje mesto u toj knjizi?
- To je serijal tekstova koje sam ja godinama pisao za "Politikin zabavnik", i prošle godine sam ga sredio i objavio kao knjigu. Zvuči kao jedna paralelna storija popularne muzike. Meni je drago što su sve školske biblioteke s kojima radi "Laguna" naručile knjigu, što je jako dobro. Uvek me je zanimalo šta se dešava iza pesama, i tako će se, nadam se, jednog dana neko pitati kako su nastajale ove pesme koje sam ja sada snimio.

Da li se već rađa neka knjiga tog tipa ili nešto drugačija?
- Nešto što nije moje autorski, ali sam učestvovao u tome - radio sam na prevodu autobiografije Erika Kleptona. To sam završio i to je sad u procesu proizvodnje, trebalo bi da se pojavi ovih dana na tržištu.

"UBRZANJE" U CENTRU

- Sada mi je ipak album "Ubrzanje" centar žvota, sve ostalo sam obustavio. Dugujem to sebi i ljudima koji su sa mnom radili album. Dugo je trajalo, to je bio vrlo precizan rad, jer smo radili pesmu po pesmu. I to je deo odgovora na ono pitanje u vezi s producentima. Ideja je bila da se svaka pesma radi posebno, da ne bude "fabričkih" radova! To je zaista bio dug put, i dugujem i sebi i poverenju koje sam imao od izdavača. "Multimedia" je jedna vrlo agilna diskografska kuća, koja radi na normalan način, kako se to radi i u svetu.

Kada su "Gnarls Barkley" izdavali prvi album, bilo im je krivo što je jedna pesma, "Crazy", zasenila ostatak albuma, pa su rešili da na drugom albumu "izjednače" pesme, da ljudi zapamte ceo album, a ne samo jedan hit. Koliko ti razmišljaš o tome kada praviš album? Da li je važno imati "hit" ili je važno da ceo album bude podjednako dobar?
- Lako je njima sad da se žale,(smeh) ali "Crazy" je jedna od onih pesama koje definišu karijeru. To je "carier making song", koja izdvaja te velike zvezde. Bitno je da pesme budu jednake po kvalitetu. Jednake po ozbiljnosti pristupa u radu na njima. Naravno da će se nekom svideti više jedna pesma, nekom druga... Mi smo vrlo lako odlučili da je "Fantastičan dan" idealna pesma da bude prvi singl. Pozitivna je i zvuči novo.

Da li se razmišlja o velikom koncertu u Beogradu?
- Naravno! Pred leto i tokom leta biće nekih malo neobaveznijih svirki po Srbiji i okolini, ali za jesen planiram nekoliko ne toliko velikih, koliko ozbiljno produkcijski urađenih koncerata u Beogradu, Novom Sadu i ostalim većim gradovima.

PROMENE I SUŠTINA

Od onih prvih albuma i koncerata pre dvadesetak godina i danas, šta je najbitnije što se promenilo?
- Pa, imam 20 godina više (smeh)! Između mog prvog albuma, koji se zvao "Spori ritam" i ovog "Ubrzanja" desile su se devedesete i desilo se sve što se desilo u našim životima, puno toga je promenjeno. U ono vreme "Spori ritam" je automatski izašao na jugoslovensko tržište, a sada da bih ja dobacio do Ljubljane, mislim da mi treba haubica da me katapultira! Meni jeste malo olakšano, jer se ljudi još uvek sećaju. U Hrvatskoj, nažalost, ne postoji mogućnost da se to pojavi licencno, u Bosni postoje pregovori za to. Ali i u Hrvatskoj su ljudi iz dva-tri glavna lanca muzičkih prodavnica rekli da će uzeti album, staviti ga u izloge i već odraditi ono što je potrebno da on nekako dođe do ljudi. Nadam se da će se i tu nešto pomeriti. Ali Srbija je moje osnovno tržište.

Da li ti je ikada palo napamet da izdaš album na engleskom jeziku, recimo, i plasiraš ga na inostrano tržište?
- To je dosta teško za ovu vrstu muzike kojom se ja bavim. Postoje ti getoizirani muzički pravci u kojima je to moguće, i gde je komunikacija malo lakša, ako, recimo, sviraš bluz ili etno. Te veze su mnogo lakše, jer se tu ne vrti mnogo para! Ovo što ja radim je samo ovde u Srbiji usamljeno! Usamljeni jahač apokalipse (smeh)! Vrlo malo ljudi radi ovde to što ja radim, svi su pobegli uglavnom ili levo ili desno, ali svuda u svetu je to main stream, pop-rok muzika. To im je glavna industrija.

...i velika je konkurencija?
- Da, i čekaju te na nož... Samo im ja falim!

U vremenima kada nikad ne znamo šta nas sutra čeka, šta je ono što tebe najviše može da podigne kada si down i kada si razočaran?
- Ne ono što može, nego ono što me stalno podiže - to su Aleksa i Ana.

I to je ono što je najbitnije?
- Apsolutno, da. Evo, meni je samo dovoljno da izgovorim njihova imena i već mi se ovaj glupi osmeh razvukao (smeh)!