E-Play

Grupa E-Play već godinama privlači pažnju javnosti, što zbog dobre svirke, što zbog činjenice da su "frontmeni" benda zapravo - žene! U početku su bili atrakcija, a sada su već izgradii ime, specifičan imidž i uspešno rade to što rade. Trenutno snimaju novi, treći po redu album, i spremaju se za brojne nastupe... Evo šta smo sve saznali iz razgovora s Majom Cvetković...

- Trenutno smo u studiju. Snimamo treći album po redu. Treba da ugleda svetlost dana na jesen. Produkciju nam radi Nikola Vranjković (Block Out). Za omot albuma zadužen je Viktor Juriga, koji je uradio i nacrt za novi logo sastava, a fotografije za omot napravio je Milan Radovanović. Pripreme za ovo izdanje počele su u decembru 2007. godine. Većina pesama snimljena je u Studiju 5 PGP RTS, dok su pojedine deonice dovršene u intimnijem prostoru studija Vitas. Kao gost na dve pesme pojavljuje se bubnjar Aleksandar Petrović Alek (Eyesburn), a gost na izdanju je i klavijaturista Dejan Hasečić.

Da li ljudi u Srbiji na žene sa gitarom i bas gitarom gledaju kao na žene za volanom? ("Ima dobrih, ali ništa bez muške ruke!")
- Sigurno je da postoje ljudi koji imaju predrasude o nama kao ženama sa gitarama, ali oni nas nisu nikada gledali uživo. Kod nas je na koncertima (u mestima gde sviramo prvi put) običaj da nas prvo gledaju potpuno zabezeknuto, a posle krenu da igraju. Mi odavno nemamo problem s tim, jer smo pokazale da možemo bučnije i brže od mnogih muškaraca. Potpuno smo ravnopravne s muškarcima. Jedino ne nosimo pojačala. A i E-play nije samo ženski bend, već smo tu zajedno s Markom i Damjanom.

Da li vam pomaže ili odmaže to što ste "ženski bend"?
- Više odmaže, jer moramo više da se dokazujemo, a pomaže nam jer smo za sada jedini bend koji ima basistkinju i gitaristkinju, pa nas i na osnovu toga ljudi brže i lakše zapamte.

Kada si, kako i zašto počela da sviraš bas gitaru?
- Ja sam počela da sviram (učim) gitaru jos kao mala, ali već u sedmom razredu su me drugari pozvali u bend, jer im je falio basista. U osmom razredu sam u "Dadovu" iste večeri imala koncert sa dve grupe u kojima sam tad svirala. Tako da sviranje basa nije bila osnovna ideja, ali kada sam otkrila taj instrument, shvatila sam da je on stub svega (zajedno s bubnjem) i da je on taj koji vam "pokreće bubrege", a još ako ga i melodijski svirate, onda je to prava stvar.

Ko je, po tvom mišljenju, "Bog bas gitare" u svetu?
- S trenutno aktuelne domaće scene postoje dva čoveka čiji mi se način sviranja dopada. Smatram da je Miki Ristić (Darkwood Dub) jedan od najzanimljivijih basista ovde (sviđa mi se kako razmišlja i kako pravi deonice), a pored njega, dopada mi se i Kojin (Disciplin A Kitchme) način sviranja. Od stranaca Flija (RHCP), Les Klejpul (Primus) i Piter Huk (New Order).

"Omiljena" inspiracija?
- Zavisi, kako-kad. Uglavnom nam pesme nastaju iz nekih loših situacija, ali takođe iz super srećnih životnih prilika. Inspiracija je život oko nas.

(old_image)Drum and bass, techno, hard core… ne baš tako "ženstven" teren za umetničko izražavanje… Kako je došlo do toga da se bavite baš tim vrstama muzike, a ne nekim drugim, možda "mekšim" ili "lakšim"?
- Nismo mi baš planirali kojim ćemo pravcem ići. Neke od pesama s prvog albuma nastale su kod mene kući (dok bend još nije ni postojao), a kasnije smo ih zajedno razradili. Pravac je proistekao iz nas samih. Volimo brzu, energičnu i dinamičnu muziku, ali i mirnije, plesnije stvari. E-play ume da bude baš različit (zavisi koju pesmu čujete). Oni koji su u životu čuli samo In The Middle i Echo Tone sigurno misle da smo mi mnogo miran bend. To mi se upravo i sviđa u ovom bendu, jer umemo da se transformišemo samim tim što imamo dva različita načina pevanja. Ponekad uplićemo elektroniku i previše, a u nekim pesmama je nema uopšte, nego puštamo da pank prevagne.

Koliko je film Munje imao uticaja na razvoj vaše karijere?
- Postoje tri stvari koje su ovom bendu pomogle da se veoma brzo nađe rame uz rame s ostalim većim domaćim bendovima. To su film Munje i koncerti održani na promociji tog filma, jer je na njima bilo oko 10.000-15.000 ljudi, nastup na glavnoj bini EXIT festival 2001. godine i nastup benda kao predgrupa Asian Dub Foundation. Posle je sve išlo samo od sebe… Bolonja, Zagreb, Ljubljana (Terminal festival), Beer fest, Noć muzeja, filmovi, revije, EXIT…

Koji je najlepši komentar za svirku koji si dobila u životu?
- Najlepša stvar mi je ženska šutka koja se desila za vreme našeg koncerta u Novom Sadu. Mislim da to nijedan drugi bend ovde nije doživeo. Tu nisu bili potrebni komentari. Slika je govorila više od reči. Devojke su prosto uživale u našoj muzici, samo na jedan neuobičajeni način. Fenomenalno!

Najgluplja ili najsmešnija stvar koja vam se desila na svirkama?
- Ima raznih stvari, od toga da nam je jedan gost na koncertu jeo picu na bini, do toga da zaboravimo palice, ili nam pošalju mali kombi, u koji ne možemo svi da stanemo… Ali uvek na koncertu dajemo 100 odsto sebe, iako nisu normalni uslovi.

U julu svirate na Tuborg Green festu i na EXIT-u, u avgustu na Refresh festivalu u Kotoru. Ima li planova za neki "ozbiljniji" solo koncert u Beogradu?
- Biće i ozbiljnijih samostalnih koncerata nakon leta, ali sada su aktuelni uglavnom festivali.

Izgradili ste ime, prepoznatljiv imidž, uspešni ste i dobro radite. Šta dalje, ili "više", osim snimanja albuma i standardnih svirki?
- To je dobro pitanje: ŠTA DALJE? Teško je kada živiš u državi gde nemaš nijednu muzičku emisiju na domaćim televizijskim kanalima. To je naš osnovni problem. Trudićemo se da sviramo na što više inostranih festivala i radimo na svojoj promociji. Mada, super bi bilo da uradimo kompletnu muziku za neki film. To do sada nikada nismo radili. Uvek smo radili po pesmu ili dve. Na novom albumu sarađivaćemo i s Markom Nastićem. To nam je zanimljiva novina. Marko će raditi remiks naše nove pesme.

(old_image)Ima li nade za srpsku muzičku scenu? Šta je, po tvom mišljenju, potrebno da bi se na ovim prostorima stvorila zdrava konkurencija?
- Mislim, za razliku od izdavača, da Srbija ima kvalitetne bedove (alternativne). Potrebna je mogućnost za medijsku promociju. Potreban je naporan rad muzičara na sopstvenoj promociji, kao što je potrebno i napraviti razliku između di-džejeva i bendova. Situacija je takva da je svima lakše i povoljnije da pozovu jednog di-džeja nego neki bend, ali prosto, ja zaista vidim ogromnu razliku pri samom izvođenju i nije mi jasno kako to više nikome nije bitno. Konkurencija postoji, ali muzičari veoma brzo odustaju, jer mnogo ulažu, a malo ili nimalo im se vraća. Mi se i dalje borimo...

Foto: Nebojša Babić, Ivana Stevanović