fbpx

Inscenirane fotografije

Aino Kanisto dolazi iz Finske. Zavolela je Beograd, sretna je kad je ovde, dobitnica je nagrade Muzeja primenjene umetnosti za seriju radova Bez naziva na Oktobarskom salonu 2006. 

Izložba Inscenirane fotografije logičan je nastavak ove priče, a organizovana je u okviru programa Salona savremene primenjene umetnosti u MPU. Izložba je svečano otvorena u četvrtak, 19. juna, a trajaće do 10. jula. Ovaj serijal od 25 fotografija autoportreta nastao je u poslednjih deset godina i u periodu kada je boravila u Beogradu.

Ivanka Zorić, direktor MPU i Kari Veijalainen, ambasador Finske u Beogradu, pozdravili su umetnicu, goste i sve ljubitelje dobre fotografije, napomenuvši da je ova izložba deo stalne saradnje dva prijateljska naroda (u tom smislu, dovoljno je spomenuti izložbu Tapio Virkale), saradnje s ciljem da predstavi finsku umetničku scenu Beogradu, a u planu su i uzvratne izložbe. 

Zatim nam se obratila i umetnica, skromna, tiha... Izgledala je kao da je upravo izašla iz svojih fotografija. Zahvalila se svima koji su pomogli da do ove izložbe dođe i publici koja je došla da podrži njenu umetnost, a to joj zaista mnogo znači, pošto je iskreno zavolela ove prostore, koji joj pružaju sve uslove za stvaranje - od atmosfere, preko motiva do inspiracije.

Na svakoj fotografiji je tu i ona (ili samo-ona, bez i), ali to nije njen portret (autoportret). Pre bi se moglo reći da se radi o portretu prostora ili, tačnije, atmosfere, kako sama umetnica u naslovu izložbe kaže - scene. Aino Kanisto je sebe stavila u ulogu glumice na sceni, scena se menja, a ona ulazi u likove, ali jednostavno, lako, bez pretenzija, beleži mesta i raspoloženja. 

Fotografije su pune priče, i dramske i životne, izmaštane stvarnosti, ali i jednostavnih rečenica: Bila sam ovde, sada doručkujem, stojim pored vrata, telefoniram, gledam se u ogledalu, sedim u učionici, obučena u crvenu cvetnu haljinu, ispod pokrivača, žena s jagodama, žena koja puši cigaretu, ispred vrata 501, kanta za smeće... to su naslovi - Untitled. 

Ipak, iako su fotografije ostavile veoma snažan utisak na mene, iako su me inspirisale da o njima nešto kažem, iako mislim da su vredne svake hvale i pozitivne kritike, iako sam s izložbe izašao oplemenjen i nekako izrazito pozitivno (umetnički) raspoložen, iako sam počeo s entuzijazmom da pišem o izložbi... sve je palo u vodu kad sam video fotografije izložbe fotografija (da li to postoji neka hemija između fotografa, ili šta već) koje je napravio moj kolega (ono "moj" mogao bih da napišem i velikim slovima, čisto da se pohvalim, to je MOJ drug Marko).

I on vam svojim fotografijama preporučuje izložbu, a da li to znači da, ako jedna fotografoje vredi 1.000 reči, da jedna fotografija fotografija vredi 1.000 puta 1.000 reči? Mogu da se izvadim samo tako što ću da napišem ime umetnice, i da se nadam da znate o čemu govorim, ako ste videli izložbu, ili Markove fotografije s izložbe, sve vam je jasno, kao što je i meni jasno da do 1.000.000 reči neću nikad stići, a i nema potrebe - mislim da je stvarno dovoljno reći samo četiri reči: Inscenirane fotografije Aino Kanisto.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.