O strahu, ljubavi i mržnji – Andrić, Čehov, Dostojevski

Zašto nas ljudi lažu? Ili zašto mi lažemo? Zato što se plašimo da se pokažemo onakvim kakvi jesmo. Plašimo se svojih misli, želja, svoje slike o sebi. A strah je izvor sukoba, prvo u nama, onda sa drugima. Izvor mržnje.

Prvi puca onaj ko se više boji. Zato je prihvatenje sebe uslov stabilnosti i pomirenja sa svojim okruženjem. Ko može da se nosi sa sobom, lakše će prihvatiti druge.

Evo nekih mudrih misli Ive Andrića:

Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podnijeti, u dobroj mjeri zavisi od nas.

Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti.”

Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete.

Nisu svi ljudi tako hrđavi i kao što to hrđav čovek misli.”

Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća.”

Što ne boli – to nije život, što ne prolazi – to nije sreća.”

Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe.”

Čehov:

Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja”.

Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti”.

Dostojevski:

Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao.

I, kad god ne znaš šta ćeš sa sobom, dobru knjigu potraži, u njima su mnoge istine. Prijatelji zauvek. Knjige nisu prevaziđene. One se ničim ne mogu nadoknaditi niti zameniti. Baš kao ni prijatelji, ni ljubav.