O strahu, ljubavi i mržnji - Andrić, Čehov, Dostojevski
Zašto nas ljudi lažu? Ili zašto mi lažemo? Zato što se plašimo da se pokažemo onakvim kakvi jesmo. Plašimo se svojih misli, želja, svoje slike o sebi. A strah je izvor sukoba, prvo u nama, onda sa drugima. Izvor mržnje.
Prvi puca onaj ko se više boji. Zato je prihvatenje sebe uslov stabilnosti i pomirenja sa svojim okruženjem. Ko može da se nosi sa sobom, lakše će prihvatiti druge.
Evo nekih mudrih misli Ive Andrića:
"Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo te događaje podnijeti, u dobroj mjeri zavisi od nas."
"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živjeti."
"Ljudi vole razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko uzdignu i polete."
"Nisu svi ljudi tako hrđavi i kao što to hrđav čovek misli."
"Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i sretno proživljena nesreća."
"Što ne boli - to nije život, što ne prolazi - to nije sreća."
" Mnogi postignu ono što su htjeli, a izgube sebe."
"Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja".
"Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti".
"Ako pri svakoj prijateljskoj usluzi odmah misliš na zahvalnost, onda nisi darovao, već prodao."
I, kad god ne znaš šta ćeš sa sobom, dobru knjigu potraži, u njima su mnoge istine. Prijatelji zauvek. Knjige nisu prevaziđene. One se ničim ne mogu nadoknaditi niti zameniti. Baš kao ni prijatelji, ni ljubav.