Život u Severnoj Koreji u vreme Kim Džong Ila

Povodom smrti svernokorejskog vođe Kim Džong Ila mediji su preplavljeni neobičnim podacima o njegovoj vladavini, navikama, bizarnostima. Svi ćemo u roku od 24 sata znati sve. Da je omiljeno piće vladara bio konjak Hensi, omiljena glumica Elizabet Tejlor, a omiljeni film Džejms Bond.

I onaj koga to uopšte ne zanima znaće da je vođa nosio štikle i prezirao niske ljude. Da je razneo školu u koju je išao, da je uvozio češko pivo i švedske prostitutke. Da je svako zrno pirinča koji se njemu kuvalo moralo da bude iste veličine. Ali šta ustvari znamo o ljudima u Severnoj Koreji?

Vredne žene Severne Koreje ručno peru veliki trg u Pjongjangu. Svaka ima svoj lavor i četku i svaka pešice donosi vodu iz reke i pere trg.

Sinoć su na HRT-u prikazali reportažu o toj zemlji. Izgleda da je sve bilo podređeno vođi i “velikoj ljubavi” naroda prema njemu. U zemlji u kojoj vlada neviđeni komunizam, život pojedinca je ništa u odnosu na kult jedne ličnosti…Sve scene u reportaži manje-više su poznate iz nekih davnih strogih komunističkih perioda, samo još mnogo jače, sve je naglašenije i bizarnije od onoga što smo do sada videli.

Prethodno, tokom dana elektronski mediji prikazali su kako na trgovima i ulicama Sverne Koreje narod masovno plače. I to, ne da plaču, nego se takmiče ko će jače i sa više očaja da oplakuje vođu. Kleče, jauču i udaraju rukama i nogama o asfalt jer ne mogu da prihvate činjenicu da je Kim Džong Il mrtav.

A onda, pred kraj dana, u jednoj ranije snimljenoj reportaži o uobičajenom životu u Severnoj Koreji u vreme Kim Džong Il-a jedna neverovatna scena: vredne žene Severne Koreje ručno peru veliki trg u Pjongjangu. Svaka ima svoj lavor i četku i svaka pešice donosi vodu iz reke i pere trg. Dobrovoljno, naravno. Kleče i peru. Dobrovoljaca ima na hiljade, a isto toliko i kontrolora perača ulica. Jako su dobro organizovani. Trg je obeležen i svako zna koje parče treba da opere i gde mu je mesto.

Ta slika učinila je da sva uznemirenost i nervoza zbog svetske i naše ekonomske krize u trenu nestanu. Za sreću je, odjednom, bilo dovoljno znati da u zemlji u kojoj živiš ne moraš ručno prati ulicu.

Čini se, ako bi nam svakoga dana na TV-u “puštali” baš tu reportažu, život bi bio kao prolećni lahor. Niko više ne bi kupovao bensedine, ne bismo se svađali, a ulicama bi išli samo srećni ljudi.

Ta jedna scena u reportaži o životu u Severnoj Koreji kao da pomera centar ravnoteže i pojam sreće. Iako, kad se malo bolje razmisli, nismo sigurni šta smo videli? Da li besprekorna “organizovanost” života u službi “voljenom vođi ” čini da ti ljudi budu srećni ili nesrećni? Ne znamo ni da li je veliki vođa Kim Džong Il bio srećan ili nesrećan čovek?