Snima se "Čekaj me, ja sigurno neću doći"

Snimanje drugog igranog filma Miroslava Momčilovića “Čekaj me, ja sigurno neću doći” počelo je 27. avgusta na Novom Beogradu i trajaće šest nedelja. Priča o začaranom ljubavnom krugu u kome će se naći petoro glavnih likova, pored lokacija na Novom Beogradu, snimaće se i u Inđiji.

Miroslav Momčilović je reditelj, producent i scenarista filma “Čekaj me, ja sigurno neću doći”, što je bio i u filmu “Sedam i po” (2006), koji se u sedam delova bavio smrtnim grehovima stanovnika Novog Beograda. I svoju novu priču on razvija u tom delu grada, ali težište stavlja na splet neuzvraćenih ljubavi mladih ljudi. Glavnih pet likova tumače Branislav Trifunović, Gordan Kičić, Milica Mihajlović, Miloš Samolov i Vanja Ejdus, dok se u filmu pojavljuju i Nikola Kojo, Mirjana Karanović, Petar Božović, Danica Maksimović…

Alek (Gordan Kičić) je očajan, pošto ga je nakon trogodišnje veze Teodora (Milica Mihajlović) ostavila. Pati, bezvoljan je, patetičan i ima svakodnevne samosažaljevajuće seanse kod svog drugara Baneta (Miloš Samolov). Uprkos Banetovim savetima, Alek i dalje zove Teodoru, koja se u međuvremenu zaljubila u Nemanju (Branislav Trifunović). Problem je u tome što se Nemanja nije zaljubio u nju, već u u Marinu (Vanja Ejdus), nekoliko godina mlađu devojku. Nažalost, Marina ga ne voli, nju jako privlači Alek, ali ne zna da je razlog njegovom “šarmu očajnika” brodolom s Teodorom, misli da je Alek takav sam po sebi. Svako od njih bi dao sve na svetu da bude s onim ko ga u tom trenutku ne želi. Tako se stvara jedan emotivni sistem spojenih sudova, začarani ljubavnu krug u kojem svako za svakim pati i svako svakog zlostavlja i muči, a u čijem se centru nalazi Bane, kao svedok svih emotivnih gordosti i posrtanja.

Tema ovog filma je ljudska opsednutost srećom koju treba da im donese neko drugi. To se obično naziva potrebom za ljubavlju. Ovo je priča o stanjima u koja ljudi dolaze kad im je ta ljubav neuzvraćena. Sreća u ljubavi nije samo puka fraza, ona ima i svoje uporište u fiziologiji. Zaljubljeni ljudi pojačano luče endorfin ili “hormon sreće”. Vremenom, lučenje hormona se smanjuje, i kad konačno prestane, tj. kad se čovek vrati u “normalu”, život deluje potpuno isprazno i besmisleno. Danas se takva stanja nazivaju emotivnom adikcijom. Zbog toga je “skidanje s ljubavi” јednako bolno kao i “skidanje” s nikotina ili neke druge droge. Nije slučajno što su neki konzervativniji mislioci takva stanja tretirali kao bolest. Opet, ko od nas nije makar jednom bio “bolestan”? Većina bi dala sve na svetu da se makar još jednom “razboli”. Zbog toga ovu temu smatram dovoljno bitnom za jedan film – kaže o svojoj inspiraciji Miroslav Momčilović.

Momčilovićev prvi film “Sedam i po” u Srbiji je videlo oko 60.000 gledalaca, a prikazan je i osvoijo je nagrade na brojnim domaćim i međunarodnim festivalima, kao što su Sarajevo film festival, Raindance, Roma Independent Film Festival, Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, Filmski glumački susreti i mnogi drugi. Posle priče o sedam i po smrtnih grehova, reditelj se okrenuo ljubavnoj tematici, s karakterističnom dozom crnog humora.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.