Kad mame i tate žene i udaju

Jedna japanska kompanija angažovala se da pomogne mladima da upoznaju pravog ili pravu izabranicu srca, tako što će roditeljima nespretnih usamljenika omogućiti da se, u skladu s tradicijom, pozabave tim problemom.

Tadaši Saito pred sobom stalno ima sliku svog sina, koji napušta kancelariju posle celodnevnog, napornog i odgovornog rada i vraća se u svoj momački stan, gde su sva svetla ugašena, bez svežeg, toplog obroka na stolu. I zato je odlučio – umesto da čeka hoće li i kada će njegov sin uspeti da upozna devojku svojih snova i smiri se u braku, načinio je prvi korak i pridružio se najnovijoj ideji na japanskom lukrativnom bračnom tržištu – Konvenciji roditelja usamljenih srca.

“Kad god pomislim da mog sina kod kuće niko ne čeka, ražalostim se”, kaže Saito dok roditeljima potencijalne neveste pokazuje fotografiju svog 33-godišnjeg sina, na nedavnom skupu roditelja “usamljenih srca”, u organizaciji bračne agencije “En meridž”.


Roditeljske konvencije

Saito i njegova supruga Micue, oboje 59-godišnjaci, spadaju među najmanje 1.500 roditeljskih parova koji redovno prisustvuju neobičnim “roditeljskim konvencijama”, ne bi li ćerki ili sinu pronašli “pravog” ili “pravu” za sklapanje braka. Ovaj trend lagano menja formu još uvek vladajućeg provodadžisanja za profit.

Konvencije, koje okupe po nekoliko hiljada roditeljskih parova, popunjavaju prazninu nastalu gubljenjem tradicionalnog “dogovorenog braka”, koji su 2007. godine činili svega 7,4 odsto sklopljenih brakova, saopštio je Nacionalni institut za demografska istraživanja i socijalnu zaštitu. Ovakvi sastanci odražavaju i narastajući strah tradicionalno nastrojenih roditelja, u zemlji gde je procenat neudatih i neoženjenih u 20-im i 30-im godinama protekle decenije rastao vrtoglavom brzinom, dok sve veće obaveze na poslu i sve duže radno vreme ostavljaju malo prostora za klasično zabavljanje.

“Gotovo da nema šanse da moja ćerka sretne Gospodina Pravog. Jednostavno smo saterani u ćošak”, vajka se gospođa Jukio Fuđita, koja je došla na konvenciju u Tokiju da potraži sreću za svoje dve neudate ćerke, od 30 i 32 godine.

Nema slučajnosti

Venčanje u Japanu nikada nije bilo nešto što se prepušta slučajnosti, jer je reč o zemlji gde su tradicija, ali i pripadanje klasi, vekovima diktirali da se brak dogovara između porodica ili kroz zvanično predstavljanje, poznato kao “omijaji”. Ovakvi dogovori u poslednjih nekoliko decenija sve su ređi, jer sve više mladih sami biraju partnere za zajednički život i sklapanje braka iz ljubavi. Međutim, sve veće poslovne obaveze i produženo radno vreme mladima oduzimaju najveći deo vremena, zbog čega im je sve teže da pronađu pravu osobu za brak ili vezu.

Roditeljske konvencije omogućavaju zabrinutim mamama i tatama da stvari uzmu u svoje ruke.

Idejni tvorac ovog neobičnog posla je 60-godišnja gospođa Mičiko Ito, vlasnica agencije “En meridž” iz grada Saporo na severu Japana.

Konvencije su, tvrdi ona, “pažljivo i diskretno organizovani skupovi”. Tako je pre nekoliko dana u jednom tokijskom hotelu okupljenima na uvid data lista “raspoloživih osoba” – 60 žena između 25 i 42 godine i 55 muškaraca između 25 i 44.

Bez znanja dece

Na listi su navedeni godine starosti, stepen obrazovanja, zaposlenje, podaci o porodici, pa čak i krvna grupa, koja se u Japanu smatra neophodnom u određivanju karaktera ličnosti – nešto poput horoskopa i znakova Zodijaka na Zapadu. Međutim, nedostaje ključna informacija – ime. U skladu sa striktnim poštovanjem privatnosti u ovom društvu, imena su izostavljena, jer mnogi roditelji prisustvuju skupu bez znanja dece za koju traže partnere.

Gosti koji ustanove da su u podacima na listi pronašli pravog partnera za svoje dete, kruže između stolova za kojima, sa brojevima označenih na listi, sede roditelji, “naoružani” fotografijama svojih “kandidata”. Zainteresovane strane razmene informacije i, ako se deca slože, zakažu viđenje. Ostalo je prepušteno usamljenim srcima.

Učešće na konvenciji nije jeftino, svaki roditelj plaća agenciji 8.000 jena (oko 60 evra), što je ipak mnogo manje nego što bi dali tradicionalnim posredničkim bračnim agencijama, koje za traganje naplaćuju i po 400.000 jena (više od 2.900 evra).

Za sada nema podataka o uspešnosti konvencija, ali gospođa Ito tvrdi da je za nepunu godinu dana “zaključeno 30 uspešnih brakova”, a mnogi roditelji ne gube nadu da će ipak uspeti u svojoj nameri, čak i ako u prethodnim pokušajima nisu.

(FoNet)
TOKIO, septembar 2008.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.