Who the fuck is Miloš Branković?

Nakon nekoliko festivalskih nastupa, “Miloš Branković“ je stigao i pred bioskopsku publiku! Film koji je morao da nastane, a, srećom (pre znanjem!), poruku i estetiku izneo je na odličan način!

Na vrhu tržnog centra – premijera filma “neke sasvim druge priče“?! Ne treba zanemariti faktor nenaviknutosti na stari zapadni fazon bioskopa kao mesta za trošenje novca…

 Iako pomalo plastična atmosfera premijere, nećemo sitničariti – važno je da je “Miloš Branković“ došao pred publiku, kao i da grčki sinepleks “Ster Cinemas“ počinje da živi. Samo da se još i publika uključi u taj život sa više od nekoliko karata kupljenih tokom dana…

Posle (za aktuelne srpske uslove!) bioskopskog uspeha Stojanovićevog “Čarlstona za Ognjenku“ sa više od 150.000 gledalaca, “Miloš Branković“ je apsolutno zaslužio da bude mesto susreta (hm, nadajmo se barem trećine “čarlston brojke“) fanova filmova stvorenih da provociraju.

Miloš Branković“ – u košmaru upoznavanja čoveka 21. veka sa Milošem Obilićem i Vukom Brankovićem u sebi – jeste pažljivo osmišljen art eksperiment, u kome su skromna produkciona sredstva upotrebljena na inteligentan način. Ekipa, predvođena scenaristom i rediteljem Nebojšom Radosavljevićem, znala je šta želi  i pravi način da postigne efekat.

Iako je daleko od ostvarenja sa tek nekoliko mana, sasvim je sigurno da je Radosavljević nepravedno svoj prvi dugometražni igrani film napravio tek u 42. godini. Mada, shodno stanju u srpskoj kinematografiji, možda ovaj film, zapravo uvod u novog autora, dolazi u pravom trenutku.

Dovoljno je pogledati trejler ovog ostvarenja da bi se primetio vrlo svež tretman direktora fotografije Miloša Kodema. On nije napravio crno-beli film, već je pojasnio svet sa milion boja istakavši samo one koje se tiču priče o čoveku, kao svakom drugom, koji ne zna šta ga je snašlo.

I pored nekoliko nedorađenih dijaloga, motiva i previše transparentnih političkih parola, “Miloš Branković“ zaslužuje uspeh na internacionalnim festivalima i bioskopima. Iza ovog ostvarenja je već nekoliko nagrada sa domaćih festivala: specijalna nagrada žirija na Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, zatim nagrada publike na Nacionalnom festivalu u Sopotu i nagrada za Najbolju fotografiju na festivalu ”Cinema City” u Novom Sadu.

Takođe, posebno treba podvući sjajno ostvarenu ulogu Nebojše Milovanovića (ne, nismo rod!), koji je i pre zavređivao više prostora u domaćoj kinematografiji, ali posle Šarlaha… Nedovoljno je reći da bi bila nepravda da ga što pre ne vidimo u nekoj zanimljivoj ulozi, pomerenoj toliko da može da potvrdi svoju sposobnost pred izazovima.

Miloš Vlalukin se dobro snašao u naslovnoj ulozi. Uspeo je da iznese teret Miloša Brankovića, a koliko je iskoristio priliku videćemo već po sledećoj filmskoj ulozi koja mu bude pripala.

Oduševljavaju i hrabre minijature Borisa Komnenića, Tanasija Uzunovića, Petra Božovića, Nade Šargin, Slobodana Ćustića… S druge strane, nešto više je trebalo da pokažu Lena Bogdanović, Andrej Šepetkovski i Jovana Stipić. Ali, u svakom slučaju, glumačka sinergija postoji.

Još jedan zanimljiv pogled na film “Miloš Branković“, prvi put prikazan na ovogodišnjem FEST-u, možete pročitati ovde.

Katarina Milovanović

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.