Dugovi rastu brže od proizvodnje
Dugovi Srbije su veći od 17 milijardi dolara, pad poljoprivredne proizvodnje će biti oko 5,3 odsto, a rast industrijske proizvodnje tek 1,7 odsto do kraja 2006. godine pa je neizvesna ekonomska budućnost Srbije. Jer, dok dugovi znatno brže rastu od proizvodnje, postali smo potrošačko društvo, a očekivane strane investicije zaobilaze nesigurno područje puno korupcije. Iako aktuelne ekonomske vlasti ističu da smo za prva četiri meseca ove godine imali rast industrijske proizvodnje od 4,6 odsto, ona je znatno manja nego 1998. godine kada je zemlja bila pod sankcijama. Ovo je istaknuto u petak na okruglom stolu u Novom Sadu koji su organizovali Regionalna privredna komora Novi Sad i Naučno društvo ekonomista iz Beograda.
Prema rečima profesora beogradskog Ekonomskog fakulteta dr Mlađena Kovačevića SR Jugoslaviji, pa samim tim i Srbiji krajem 2000. godine od strane MMF-a nametnut je model reformi i ekonomske politike u kome je dominantno mesto imalo suzbijanje inflacije i sveobuhvatna privatizacija. Ta politika je podrazumevala kontrolisan kurs novca i liberalizaciju uvoza. Slušajući njih mi smo zapostavili domaće specifičnosti, širom otvorili granice i stvorili ogroman trgovinski deficit sa svetom, a i pored minimalnog otpisa dugova Pariskog i Londonskog kluba, znatno više se zadužili. Uništili smo uspešne firme, a nove nismo stvorili. Primera radi, naglasio je Kovačević, po konkurentnosti od 117 zemalja u svetu, mi se nalazimo na 85. poziciji. Sa takvom konkurentnošću nas niko neće primiti u Evropsku uniju.
Govoreći o globalizaciji kao nepredvidljivom svetskom procesu profesor dr Ljubomir Madžar, član predsedništva Naučnog društva ekonomista, ukazao je na preteranu brzinu institucionalne transformacije i nemoć političkih oligarhija da sprovedu sve što obećavaju u predizbornim kampanjama. Prema rečima profesora iz Beograda dr Petra Ðukića, Srbija je zemlja u tranziciji, ali s velikim zakašnjenjem. Iako je pre deceniju i po prednjačila u tom procesu, sad je u začelju, ako se uporedi sa zemljama koje su istovremeno krenule u promene.
Profesor Više poslovne škole u Novom Sadu mr Biserka Komnenić je istakla da Srbija ima neiskorišćen intelektualni kapital, dok je govoreći o dosadašnjem toku privatizacije mr Branka Paunović iz Beograda, navela da se radi „toplo–hladno“, zavisno od volje aktuelne političke vlasti pa su nam takvi i rezultati. Govoreći o agrarnim kretanjima mr Katarina Marković iz Novog Sada je ukazala na našu nekonkurentnost i skupu proizvodnju hrane u odnosu na EU, dok je mr Ivan Milenković iz Novog Sada istakao da direktne strane investicije još uvek zaobilaze politički nesigurne regione. Prema njegovom mišljenju za „hvatanje koraka sa svetom“, Srbiji je nekoliko godina potrebno direktnih investicija od po tri milijarde dolara godišnje. Skup je zaključen konstatacijom da, i pored svih teškoća, Srbija nema izbora - ili će se integrisati sa svetom i postati njegov ekonomski deo, u suprotnom preti joj duga izolacija. (“Pregled”)