BS! BS! BS! Odjekivaće ovo još dugo svima koji su u subotu uveče skoro napunili Arenu i razuverili sve skeptike. Nemali broj ljudi je, još otkad je Beogradski sindikat najavio ovaj događaj ima tome dva meseca, sumnjičavo vrteo glavom međutim, slika iz naše najveće hale pokazuje da BS, zakazujući Arenu, nije bio ni lud ni preterano hrabar već samo – realan. Pažljivo vođena i maksimalno dobro odrađena medijska kampanja sa očekivanim patriotskim nabojem, socijalnim besedama i kafanskom verzijom „Balade disidenta“ plasiranom u pravom trenutku dovela je do, voleli Sindikat ili ne, to je činjenica – jednog od najenergičnijih koncerata otkad je Arene. Donelo je to i neke minuse – lomljenje tribina i baklja u hali nagoveštavali su moguć neželjeni, brži kraj ali se to, srećom, posle upozorenja sa bine nije desilo.
Sindikalci su sačekali pola sata ne bi li se ispunio veći deo partera i prvi prsten tribina a deslo se i ono što ne doživi mnogo izvođača u Areni – solidno popunjen nivo 400. Mesto tu jedino nije bilo novinarima, praćenje koncerta na kome su reči suština iz „golubarnika“ gde se malo šta jasno razaznaje veliki je propust organizatora. Navijačko ali i politizovano („Spasi Srbiju i ubi se, Borise...“) skandiranje je počelo još dok su svetla bila upaljena a grupa u bekstejdžu, onda je grunulo uz „Diskretne heroje“. Zagrevanje je preskočeno, obavili su to fanovi mnogo pre koncerta i stopljeni u masu odmah napravili zapaljivu atmosferu koju je (hajde da i mi malo izrimujemo) Sindikat još više dizao kako je stihove nizao. Momci su se u pauzi pesama euforično obraćali publici, mahom je to činio Feđa.
„Želim da večeras cela Arena kuca kao jedno srce. Ovo nije veče posvećeno nikom, ovo je veče posvećeno vama“, na te reči se logično nadovezala „Za sve moje ljude“. Sa bine je počinjalo „beogradski“, a od publike stizao odgovor „sindikat“, publika je zvučala „u glas“ kao hor mnogo pre nego što se na bini pojavio pravi, „Obilić“. „Patriotsko-nacionalističku-kako volite da je zovete“ atmosferu podgrejao je i golumac Goran Sultanović čitajući čuveni govor majora Gavrilovića iz Prvog svetskog rata. Reperi „Gram“ su uzvratili gostovanje sindikalcima nastupajući sa trubačima, pojavila se na bini i dvoglasna „THC La familija“ a Sindikat je nizao sve same favorite: „Svedok saradnik“, „Mi smo ta ekipa“ (nekad vaterpolo himna), „Za.ebi“, „Ja u životu imam sve“, „Na bojnom polju“, „Oni su“... Pozdravljena je Republika Srpska, klicalo se Kosovu a najava „ova pesma je nastala pre deset godina ali je, nažalost, još uvek aktuelna“ bila je jasan znak da će za koji trenutak cela hala da zalaje uz „Govedinu“.
„Nadamo se da će Arenu puniti i Sunshine, Eyesburn, Brejkersi, svi pravi bendovi“, poželeli su sindikalci jer su, kako kažu, „Svi zajedno“ a tada, po Feđinim rečima, „mogu svi samo da nam ga pop.še“. „Od sr.nja se ne beži“ – još jedan refren za celu halu a ubrzo i priznanje sa scene: „Riknuli smo, treba nam pomoć“. Znali su dobro Feđa, Škabo, Ognjen i ostali da će je na „Divljini“ sigurno dobiti, „dokopaću se repa, ti samo budi lepa“ su stihovi koje pamte oni koji možda ni ne znaju za Sindikat a kamoli njihova vojska.
Mnogi su, ipak, čekali i posle tri sata konačno dočekali ono što je najaktuelnije – „Balada disidenta“ u kafanskoj verziji. Milion jutjub pregleda neminovno je značilo kidanje glasnih žica uz „Da li se sećaš kako bilo nam je pre...“ i to dva puta, na bisu se čula i „BS, BS“. Na bini su i gosti postali domaćini, svaka se koncepcija u spontanost pretvorila a toliko dug koncert koji se ljudstvom ne osipa do poslednjeg zvuka i reči nezabeležen je u poslednje vreme na ovim prostorima.
„Sindikat“ je oduvek izazivao oprečne komentare pa ne čudi što su se najrazličitije reakcije na internet forumima pojavile odmah po završetku koncerta. Nešto je, ipak, nesporno – ambiciozno zamišljen projekat „Beogradski sindikat u Areni“ prevazišao je i najoptimističnije prognoze.
Milan Ćunković