Ne samo pred izbore, nego baš i naročito kad ih nema, tišina može biti blagorodna.
Nisam od onih koji misle da je "ćutanje – zlato", ali sve češće uviđam da se ćutanjem može više reći nego rečima.
Zapravo, veliki je raspon poruka koje se mogu poslati ćutanjem. Na političkom, privatnom, emotivnom, prijateljskom i poslovnom planu. Samo treba imati pameti, a i malo sreće pa znati šta odćutati. Kada, kako i kome.
Ima toliko situacija kada se znanje, sampouzdanje i dostojanstvo, kao i sve dijametralno suprotno tome - neznanje, nesigurnost i mizerija mnogo bolje vide u tišini. Samo pustiš da se foliranti i budale iskažu u svoj svojoj punoći i nadobudnosti i odjednom – sve je jasno kao dan.
A mogao si ranije silne reči izgovoriti, upinjati se da pomogneš, upozoriš i ukažeš. Ne vredi. Niti vidi, niti čuje, niti razume. I što je gore, ne želi da zna.
I onda, nekako, više silom prilika nego nekom sopstvenom odlukom ili mudrošću, pustiš da budale govore i rade sve što im je volja, a ti ćutiš. U početku to nije baš ni lako ni ugodno. Ali kako vreme prolazi, biva sve lakše i sve udobnije. Tek onda počinješ da uviđaš šta se sve može reći i pokazati ćutanjem.
U knizi "Ljudi našeg cara" Ljudmile Ulicke u jednoj od njenih divnih priča između ostalog piše i ovo:
"Jedan čovek iz Mozambika odlučio je da začudi svoju nepismenu baku sa sela, koja živi na način na koji su živeli njeni preci pre 500 godina: vodu vadi iz reke, žito tuca u avanu, odeću pravi od lokalnog rastinja koje pomalo preradi. A mladi čovek – ni manjenje ni više – donese joj na poklon tranzistor. Iz tranzistora emisija na retkom narečju njihovog plemena, otvorili nedavno novu stanicu. Uključio i čeka efekat. Starica slušala, slušala pa kazala unuku: reci mu da zaćuti...
Unuk isključi tranzistor i upita uvređeno:
-Zar ti nije strašno čudno da ljudski glas govori na našem jeziku iz male kutije?
Baka pogleda unuka i odgovori:
-Dragi moj, zar nije svejedno na koji način govore gluposti?"