Čovek-orkestar. Muzički slikar koji bira, dodaje i nijansira tonove dok ne dobije savršen melodijski sklop i harmoniju. Žan Mišel Žar nije imao velike lasere, neverovatne specijalne efekte i vatromete, ali je imao savršenu muziku i harizmu. Jubilej povodom trideset godina od izlaska njegove najpoznatije ploče „Oxygene“, proslavio je na najbolji mogući način sa beogradskom publikom.
"Beogradska arena" bila je puna. Stolice su stavljene i u parter, pa je i tamo moglo da se sedi, kao i na tribinama. Koncert je trebalo da počne u 20 časova, ali su ljudi pristizali sve do 20.30, pa je spektakl počeo sa 45 minuta zakašnjenja. Dok sedimo i čekamo da koncert počne, jedna devojka do mene pokazuje svojoj drugarici knjigu – neka vrsta mini enciklopedije za muziku, u kojoj se pominje i Žan Mišel Žar. Za njega se u toj knjizi kaže da je čovek-orkestar, koji na svojim elektronskim muzičkim instrumentima pravi takav zvuk da imate utisak da slušate ceo orkestar.
Svetla se konačno gase, i na scenu ulazi On. Do bine dolazi kroz publiku, pozdravlja se s njom, trči i maše joj. Kao da želi da oseti ko to dolazi na njegov koncert, da oseti da je ovde voljen.
Na bini je više desetina retro instrumenata, sintisajzera, mašina kojima ni ne znamo imena, a koje proizvode najčudnije zvukove. Kao one iz starih filmova. „Oni su kao starije dame. Njima se treba obraćati sa pažnjom i poštovanjem“, opisuje ih Žan. Tako nešto može da kaže samo stari francuski šarmer. Pored Žan-Mišela Žara, ili kako ga kod nas od milošte zovu Žareta ili Žarka, na bini su bila još tri muzičara.
Nastup je izvođen uživo, tako da smo Žan-Mišela Žara videli „na delu“. Kako se kreće među instrumentima, kako od svakog uzima koliko i šta mu treba, kako ih kombinuje i spaja. Kako uživa dok svira. Za sebe kaže da je „slikar koji meša boje i svetlo da bi na kraju dobio onu pravu nijansu“. Tako je i bilo, svaka numera imala je svoje svetlo kao opis, svedenu scenografiju, a opet potpuno u skladu melodijama. „Pošto ćemo sve uživo izvoditi, možda se potkrade i neka greška. Ali, biće nam zadovoljstvo da je podelimo sa vama“ rekao je još na početku. S obzirom da je Žan imao potpunu muzičku slobodu u biranju zvukova, grešku je bilo uopšte teško i čuti.
Ovaj koncert bio je intiman. Ne toliko zbog broja posetilaca (a i bilo ih je dosta), već zbog osećaja da Žan svira samo za vas, bez spektakla, a sa potpunom posvećenošću.
„Posebno mi je drago što nastupam u Beogradu jer sam ovde prvi put. Dva su velika razloga zašto me ovaj nastup čini više nego srećnim. Jedno je – kad sam počinjao sa radom, jedna od poruka podrške bila je baš iz Srbije. A drugo je što naziv ovog albuma „Oxygene“ i cela moja turneja nosi jednu ekološku poruku, a mislim da je kod vas ekološka svest ipak velika. Simbol mrtvačke glave u krugu, predstavlja poruku da čuvamo svoju planetu.“
Žan-Mišelu Žaru kao da ova planeta nije dovoljna za muzičke podvige. Jedna od njegovih želja bila je da sa Arturom Klarkom priredi koncert na Mesecu. Da li zbog asocijacije na muziku iz filma „Odiseja 2000“, ali čini se da je njegova muzika nekako „kosmička“, da sama po sebi nosi poruku, ne samo zadovoljstvo. Da mu „planeta nije dovoljna“ govori i enormna poseta na njegovim koncertima. U Moskvi je 1997. svirao pred tri i po miliona ljudi.
Koncert je završen nakon malo više od sat vremena. Publika je tražila još. Žan Mišel se vraćao, pa zahvaljivao. Publika je tražila još. Opet se zahvaljivao, pa izveo još nekoliko pesama. Publika je i dalje želela nastavak. Žan se zahvaljivao i zahvaljivao, pa je onda rekao da će izvesti još samo jednu pesmu i da je to kraj. To je zvučalo kao kad roditelj detetu čita priču pred spavanje, a dete ne želi da spava nego želi još da sluša. A onda roditelj kaže:"Pročitaću ti još ovu priču, ali onda moraš da spavaš".
Žan Mišel Žar se na kraju izvinjavao što mora da završi koncert i obećao da će doći ponovo. On je čovek koji obožava da ga ljudi vole, i potpuno uživa u tome.
Komentari ljudi na izlazu iz Arene bili su: "Bilo je odlično, ali kratko".
Kratko, ali potpuno.
Tekst: Nada Veljković
Foto: Mirjana Ristić