Čudesan mecosopran, glasom koji se čuo u skoro svim delovima sveta ponekad uspeva da zaljulja i luster. Pevala je pred publikom koja je bila spremna da kartu za njen koncert plati i nekoliko stotina hiljada dolara, ali i za one ljude koji su u nekoj skromnoj sali doma kulture u unutrašnjosti Srbije donosili stolicu na njen nastup.
Jadranka Jovanović, ne voli da je zovu primadonom, nekako se više smatra narodnim umetnikom.
Najžešći kapitalizam
Nikom ne laska i ne voli da joj se laska. Jedan je od najzaposlenijih operskih umetnika i za svoj najveći uspeh u životu smatra mogućnost da samostalno organizuje koncerte.
- Sama platim salu od para zarađenih u inostanstvu i prodajem ulaznice, ne po baš maloj ceni, rizikujem, plaćam saradnike, to je najžešći kapatalizam, ja zavisim samo od sebe.
Jadranka Jovanović u razgovoru za portal “Nadlanu” kaže da poštuje svu publiku, s tim što izdvaja svakog ko plati kartu, pa čak se potrudi i da, kao što je to bio primer na njenom nastupu u Doboju, donese stolicu.
- Ti ljudi osećaju muziku i ono što je najteže u mom poslu, koji je čisto rudarski. Teško je pevati piano, “Ave Marija” se peva jako malim, veoma kontrolisanim tonom. Traje šest ili sedam minuta. Posle izvođenja ove pesme na koncetu u Doboju prvo je nastao tajac od nekoliko sekundi, da bi tek potom usledio aplauz. To je nešto najvrednije za umetnika. Kao da sam pevala u Beču, nepogrešivo sam nagrađena. To je, inače, nacionalno mešovita sredina: na koncertu su bili i Hrvati i Muslimani i Srbi i svi su veoma duhoviti.
Žena čiji muzički izraz porede sa onim Marije Kalas smatra da je duboka predrasuda da je opera muzika namenjena jednom užem krugu ljudi.
- Bitan je pristup i način interpretacije, sigurna sam da ljudi mogu da primete pravi dar i da se zainteresuju. U svetu operske umetnosti ima dosta reproduktivaca, oni su dobri i potrebni jer održavaju profesiju, ali da biste bili prihvaćeni morate biti kreativac. Opera je, na primer, reproduktivna umetnost, ali ima i malo prostora za kreativnost. Taj prostor je samo vaš i njega zna da iskoristi Nejdžel Kenedi, koji je poseban i to niko ne može sprečiti.
U zemlji gde se klasična muzika na radijskim i televizijskim programima najčešće čuje ako je dan žalosti, Jadranka Jovanović nije iznenađena takvim pristupom umetnosti i kulturi. Pitamo je zato koliko je kultura postala roba?
- Klutura je u Srbiji skrajnuta i sve je postalo roba, novac, politika, pa i u kulturi, koja mora da se dotira na državnom nivou. Kod nas su stranke upropastile sve. Godine 2000. slušala sam najveće kritike na račun prethodne vlasti za koju se pričalo da je proizvela »turbo folk«. Posle su neki drugi hteli da uvedu rok i šta sada imamo, nadam se da će se neki treći odlučiti za klasiku. Ja pamtim i kraj Titove vladavine i to kako je država plasirala najbolje iz jedne kulture.
Jadranka Jovanović kaže da se svojim radom izborila za nezavisnost i slobodu i da nijedna partija u Srbiji nema program koji obuhvata i kulturu.
- U ovoj zemlji, kultura i sport služe političarima i njihovim ličnim interesima. Mi se bavimo Evropom, koja opet samo radi na pronalaženju najboljih mogućosti i pogodnosti za sebe. Problem je što se kod nas u svim segmentima života, pa i u
“Ja, Karmen, da ti perem i kuvam”
Pre nego što nas je primila u posetu, Jadranka se dva sata pripremala za nastup za koncert »Magija Španije«, koji je zakazan za četvrtak, 18. decembar u 20 časova, u sali Beogradske filharmonije. Na koncertu u organizaciji Ambasade Španije u Beogradu prvi put će zvanično biti predstavljene arije sarsuele, španske operete, najčešće pisane za špansku kraljevsku porodicu. Jadranka Jovanović će kao prvi promoter sarsuele u Srbiji nastupiti uz španskog tenora Ignacija Encinu.
Sama nam priznaje da se troši na hiljadu strana, ima internacionalnu biografiju. Debitovala je u svetu u Milanskoj skali, ali voli da peva i u Paraćinu, Leskovcu ili Vranju.
- Ljudi u manjim mestima dođu da vide šta je to, i ja ne smem da ih izneverim, jer oni moraju da postanu budući posetioci opere. Nekad me zovu da održim i po dva koncerta.
Tokom jednog koncerta u proseku oslabi oko 1,5 kilogram.
- Na gostovanju u Doboju rekla sam: “Posle ove numere, sigurno sam slabija za pola kilograma". Vidim da se žene smeju, sigurno govore u sebi, “sad ću svaki dan da pevam Ave Mariju”. Ali i bez dijete, svaka žena je Karmen, koliko ima žena, toliko ima Karmen. Pa samo zamišljam da će sad žene, kad ih muž pita: “Gde je ručak, gde su mi čiste čarape?”, da odgovore: “Eh, ja Karmen, da ti kuvam i perem!”
Muzika kao lek
Jadranka Jovanović sigurno ne spada u red onih umetnika koji sede ušuškani u nekoj operi i imaju malo kontakta s realnošću. Aktivno je učestvovala u nedelji posvećenoj problemima invalida u Srbiji.
- Muzika svima može mnogo da pomogne. Pevala sam za Međunarodni dan invalida. Bila sam veoma posvećena tom nastupu, radila sam po ceo dan, a posle koncerta došla sam kući srećna. To je snaga muzike, ja zaista nemam sažaljenje za te ljude, oni su sposobna i inteligenta bića, iako im sve nedostaje, od pomagala, pa do posla, o njima niko ne brine. Posle koncerta činilo mi se, možda će to nekom zazvučati neukusno, da su prohodali.
Ta magija muzike izgleda da je Jadranku Jovanović vodila i kroz život, pa zato nije bila obeshrabrena kada je nisu iz prvog puta primili na solo pevanje na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.
Beograd kao Rio de Ženeiro
Jadranka Jovanović započela je pevačku karijeru, kao članica hora »Kolegijum muzikum«, smatrala je da su dve i po oktave u glasu normalne, dok joj neko nije skrenuo pažnju na tu retkost. Svojih »pet minuta« dobila je kada je jednom slučajno zamenila solistkinju hora.
- Osetila sam da je publika, koja ne diše, moja. To je moć umetnosti, jača od svih tajnih službi ili nuklearnih bombi.
Iako je posle debija u Milanskoj skali bila zasuta ponudama da radi u inostranstvu, skoro zahtevima “Vi, morate da radite u Italiji!” Jadranka Jovanović se opredelila za Beograd. Po svetu putuje od pete godine života, ali joj je ipak najlepše u Beogradu.
- Nisam se ni jednog trena dvoumila, Beograd je moj izbor. Nećete mi verovati, ali kad se vraćam u moj Beograd, nešto u meni ustreperi, to je kao ljubavna priča. Sve volim u Beogradu, koji nije lep grad, ali ima dušu i zavodljivu atmosferu s gotovo erotskim nabojem.
Jadranka nam priča da je upoznala mnogo stranih amabasadora, koji su na početku doživljavali Beograd kao grad u koji su došli skoro kao po kazni, da bi se posle nekoliko godina od njega s mukom rastajali.
- Svi su odlazili skoro plačući. Beograd je grad u kojem ima mnogo neverovatnih kreativaca, ovo je mesto broj jedan na svetu. Sve što se pojavi na planeti Zemlji, isti dan je i u Beogradu. Žilav je i neuništiv ovaj grad, ali ne bih volela da gostima iz sveta bude samo mesto dobre zabave. To vam je kao kad ste s nekim muškarcem ili ženom samo zbog provoda, a gde su dublje emocije …
Kaže nam da je na Beograd najviše podseća Rio de Ženeiro, grad u kojem žive ljudi sličnog temperamenta kao i u Srbiji.
- I oni se stalno bore protiv korumpiranih političara, ali uvek iznova biraju korumpirane ljude. Nezaposlenost je velika, a na ulicama žive napuštena deca. To su nesrećni mališani bez roditelja o kojima niko ne brine. Bave se kriminalom da bi preživeli, tamo ljudi na semaforima obavezno zaključavaju kola da ne bi bili pokradeni. A slični su i što se tiče noćnog života nama u Srbiji, izlaze posle 23 sata.
Jadranka ne voli foto - šop, voli da sluša kubanske pevačice Omaru Portuondo, Mariju Dolores, muziku ruskih cigana, ali i numere iz filma »Peti element«. Od knjige vladike Nikolaja Velimirovića »Misli o dobru i zlu«, ne odvaja se. Kaže da je kad putuje nosi sa sobom, iako nije sigurna da li je religiozna.
- Slušajte samo ovo: »Majka ne stari, žena stari«.
Posebno se seća koncerta održanog 2002. godine, na svoj rođendan 8. januara u vili Donalda Trampa »Maralago«. Donatorski koncerti, od kojih se finansira orkestar na Floridi, tradicionalno se organizuju na početku svake godine. Američki
- Kada je publika u vili “Maralago”, smeštenoj između obale mora i jezera na Floridi, čula da mi je rođendan, odlučili su da mi nešto poklone. Svi su u glas pevali “Happy birthday to you”, a meni su niz lice tekle suze. Oni su pevali, a meni su pred očima bile slike NATO bombardovanja Srbije.
»Pored drskosti, manipulacije i lepote, Jadranka Jovanović ima i glas da se lako nosi s vokalnim izazovima koje je Rosini postavio u operi. Njen veliki raspon glasa blista jasnoćom i jačinom«, pisao je kritičar »Dejli Njuza« povodom njenog nastupa 1993. godine u operi »Italijanka u Alžiru« u Palm Biču.
Jadranka Jovanović debitovala je u ulozi Rozine u “Seviljskom berberinu” (Đ. Rosini) u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je tumačila sve glavne mecosopranske uloge. Njena međunarodna karijera započela je u Milanskoj skali, gde je pevala u operama “Karmen” i “Andre Šenije” sa dirigentima K. Abadom i R. Šaiem. U istom teatru pevala je glavnu ulogu u operi “Orfej” L. Rosija, na prvom svetskom izvođenju ovog dela. Najviše je pevala u italijanskim operskim kućama.
Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Marko Risović