Našli su jednog autentičnog stanovnika sela, rekli mu šta im je cilj i počeli snimanje. Seljak je otpočeo svoju priču:
"Svakoga dana kad ustanem ja popijem jednu čašicu rakije, pa doručkujem. Posle doručka popijem još dve čašice rakije pa onda izvedem stado na pašu. Tamo popijem jednu do dve flaše rakije..."
"Stani, stani!", povika režiser, "Pa ne može tako. Ovo je program za decu. Nemoj da pričaš o rakiji, na šta će to da liči. Pričaj nešto drugo..."
"Pa šta da pričam o životu na selu?", upita seljak.
"Ne znam, smisli nešto", reče mu režiser, "Pričaj o tome kako čitaš knjige dok si na ispaši, nešto tako".
Malo kasnije kamerman opet započne snimanje, a seljak počne da priča:
"Svakoga dana čim ustanem ja pročitam jednu manju knjigu. Potom doručkujem, a onda pročitam još dve knjige pa zatim izvedem stoku na pašu. Dok kravice pasu ja pročitam dve debele knjige. Kad se vratim kući, ručam i pročitam još dve-tri knjige, a potom malo dremnem. Uveče odem u mesnu biblioteku gde dolaze svi iz sela. Tu zajedno čitamo i pričamo šta je ko pročitao ovih dana. Kada bibliotekarka kaže da je fajront mi onda svi odemo u lokalnu štampariju!"
Upravo tako funkcioniše i sve ostalo na televiziji. Ova dobričina sa sela je najbolji primer za ono što gledamo svake večeri na programu. I političari kad pričaju o knjigama u stvari misle na piće. Kad kažu naziv svoje partije misle „JA“, kada kažu narod misle „robovi“, kada kažu EU misle „lova“, kada kažu privatizacija misle „otimanje“, kada kažu tranzicija misle „preuzimanje“. Kada kažu pravosuđe, misle „osveta“.
Proverite – napišite ove reči i njihova stvarna značenja na papir i videćete kako se sve idealno uklapa.
Dača Kocjan
(foto: Press, Rakijada)