Za razliku od prvog dana, Ušće je ove večeri, u vreme kada je početak nastupa bio najavljen, već ličio na pravi koncertni prostor. Mesecima unazad su se hiljade ljudi nadale da će čuti "Black Sabath", ali kada je turneja otkazana zbog bolesti gitariste, dovoljno njih se obradovalo što će videti bar Ozija. Line up je u svakom slučaju, bio mnogo bolje „skockan“ od prvog dana festivala, i imalo se uz šta uživati dok se čeka da legenda izađe na binu.
Satnica je, skoro pa očekivano, kasnila oko sat vremena, i dok je sunce zalazilo nad gradom, publiku su zagrevali „Satyricon“, „Paradise Lost“ a zatim i sjajni „Black Label Society“. Prava metal energija, zvuk koji vam pomera unutrašnje organe, odlične scenske poze... sve funkcioniše odlično u bendu Zakk-a Wylde-a, koji je dugim, fantastičnim solažama najavljivao ono što sledi, i „objašnjavao“ zašto ga je Ozzy izabrao kao gosta za ovu turneju.
THE CULT...
Nakon hedlajnera, ime koje je privuklo najveću pažnju drugog dana Belgrade Calling festivala, bez sumnje je – The Cult! Iako smo poslednjih godina imali prilike da ih čujemo i na Exitu, i na Tašu, i u Areni, njihovoj publici izgleda, nikad nije dosta!
Nastup su, kao i svaki na ovoj turneji, započeli velikim hitom sa albuma „Electric“ iz ’87.godine, „Lil’ Devil“.
Već „odomaćeni“ Ian Astbury sjajno se snašao u komunikaciji sa publikom, a bend je zvučao očekivano odlično. Billy Duffy potpuno na visini zadatka, a Ian je, s druge strane, profi odradio svoju uobičajenu pozu na bini i scenski nastup, ali je, što se pevanja tiče, prilično „zabušavao“. Ništa čudno, za one koji su ga već slušali uživo, on harizmom na bini i specifičnom bojom glasa uspeva nekako da nadoknadi svoje, ne tako uspešno „živo“ pevanje.
Sa novog albuma čuli smo "Honey from a Knife", odličan prvi singl "Lucifer", a zatim i "Embers", "For the Animals" i "The Wolf", ali su pravu atmosferu pravili stariji hitovi... „Rain“, „Fire Woman“, „Wild Flower“, „She Sells Sanctuary“.
Uz poziv da novi album „kupimo, ukrademo...“, na koji god način nabavimo, koncert su završili sa "Love Removal Machine".
OZZY...
Videti Ozija Ozborna na bini je nešto o čemu su mnogi rokeri na ovim prostorima sanjali. Ostaje žal za onom prvobitno najavljenom „verzijom“, gde bismo čuli ceo Black Sabath, ali ispostavilo se da je i on sam dovoljan da vas obori s nogu. A još ako dodamo ekipu muzičara koju je poveo sa sobom...
„On bi mogao samo da izađe na binu i da ništa ne radi, već bi bilo dovoljno!“ bili su neki od komentara u publici, koji su se ispostavili kao tačni. Jer, kada je nakon video najave ova legenda izašla na binu, aplauz je zatresao Ušće!
POGLEDAJ FOTOGRAFIJE SA BELGRADE CALLING FESTIVALA
Opasno dobra ekipa koja ga prati započela je „Bark at the Moon“, a Ozzy, koliko god „istrošeno“ izgledao, pokazao je da itekako ima energije na bini! A koliko ga publika voli, i koliko ga je čekala, videlo se kada je već posle prve pesme masa počela da uzvikuje njegovo ime.
Ruku na srce, nije Ozzy nikad bio pevač koji može da se pohvali nekim posebnim glasovnim mogućnostima, i od „ova dva tona koja peva, bar večeras nije isfalširao mnogo“, ali to, kada je on u pitanju, zaista nje važno... Ako ste možda i sumnjali – nemojte, on je, s razlogom, legenda svetske rok/metal scene.
Na „Mr. Crowely“ već je „radio“ šmrk u njegovim rukama, pa su prvi redovi bili prekriveni penom... Usledile su „Suicide Solution“, „I don’t know“, „Shot In the Dark“ pa „Rat Salad“ i fantastične solaže njegove ekipe, dok se on odmarao pred izlazak na binu još nekih velikih gostiju. Gus G, Tommy Clufetos, Adam Wakeman – respect!
Nakon toga, na binu je izašao i jedan od najvećih rok gitarista današnjice – Slash! Ostatak benda je sa njim i Geezerom Butlerom najpre odsvirao veliki hit grupe Black Sabath „Iron Man“. U ovom sastavu odsvirali su još i „War Pigs“ a zatim i „N.I.B“, a onda se na binu vratio i Zakk Wylde.
Ovde je opet na mestu ona rečenica „nema potrebe da pišemo o tome kako su svirali“, jer, zaista, pored svih njih na bini, možete samo da slušate i uživate. I s vremena na vreme vratite vilicu na mesto, jer mogu samo da vas potpuno oduševe.
„Faries Wear Boots“, pa „Crazy Train“ i najava kraja... Bez željene, i očekivane „Mama, I’m coming home“. Završili su, ipak, u velikom stilu, uz „havariju“ u publici i najveći hit Sabatha „Paranoid“.
Poklonili su se svi zajedno publici, uz mini vatromet, i otišli.
Bez razmišljanja, svi koji su prisustvovali ovom koncertu, mogu da kažu da je bila čast videti sve njih na sceni, i mogu da upišu negde, velikim slovima, da su videli legendu – Ozija Ozborna!
Beogradu je, bez sumnje, potreban jedan pravi, veliki, (isključivo) muzički festival. Uprkos činjenici da se najveći broj koncerata dešava baš ovde, i uprkos tome što kriza očigledno utiče na posećenost svih ovakvih i sličnih dešavanja. Možda će trebati vremena da postignemo „rejting“ koji imaju neki veliki rok festivali u zemljama okruženja, ali ima ovde publike „gladne“ dobrog rok zvuka...
Belgrade Calling ima potencijal da popuni prazninu u koncertim aktivnostima u glavnom gradu Srbije...