„Pod neonskim svetlom prostrane sale bez prozora, na poslednjoj u nizu od vrteški za prtljag sporo kruži jedna putna torba... Jedini koje niko ne čeka su turisti. No, zbog toga nisu nesretni. Njih čeka grad.“ Dejan Stanković (deo teksta iz kataloga).
Branislav Mihajlović, umetnik sa naših prostora koji je diplomirao na ALU u Beogradu, a sada živi i radi u Portugaliji, predstavio se beogradskoj publici sa 26 slika - ulje na platnu i papiru u galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda. Izložba je otvorena u petak, 16. januara i možete je pogledati do 12. februara 2009. godine.
Balska dvorana sa otvorenim velikim prozorima kroz koje jako svelo vertikalno između gustih zavesa obasjava podijum za igranje... Sala sa ogledalima i tišina koja se ogleda u odrazima lica i figura koja su ih koristila, nekada... Red vožnje sa nekim svojim dolascima i odlascima i ljudi koji su tu bili, da ih čitaju, ili će tek stići, i tek čitati... Doručak u ćeliji sa svetlom koje iskosa gotovo Karavađovski pada na draperiju prebačenu preko stolice i na njoj komad hleba... Stolica sa bundevom i belom draperijom i "Rohštatova mapa sveta" na nekad belom zidu... Zelena kafana, i plavi stolovi, i prazne stolice, a na njima su sedeli stalni gosti i pili svoja omiljena pića... Bioskop ispred kog je nekada, koliko sinoć, bila baš velika gužva i veliko interesovanje za najnoviji ljubavni film sa slavnom i nezaboravnom... Železnička stanica sa koje je upravo otišao poslednji putnik , poslednjim vozom, ispraćen... Čekaonica sa četri stolice za mamu, tatu, sestru i mene i vrata na koja smo izašli kad su oglasili da je voz ušao u stanicu... Hram u koji ulazimo pažljivo i sa strahopoštovanjem, u tišini, oborenih pogleda... Hodnik kojim treba proći... Aerodrom, avioni sleću i poleću, putnici dolaze i odlaze... Valcer, ah, valcer... a sofa prazna... i napuštena fotelja... vrata... i dolasci... i odlasci...
Izložbu je svečano otvorila Mirjana Savić - kustos izložbe, likovnim osvrtom, kratkim i sažetim prikazom stvaralačkih stremljenja ovog renomiranog umetnika, dešifrujući „uzroke“ i „posledice“ Mihajlovićevog senzibiliteta - poetike pretočene majstorskim rukopisom u atmosfere enterijera - eksterijera natopljenih emocijama - energijom prazne punoće i punih praznina šta god one značile i kako god ih mi videli- osećali- razumevali.
„Mihajlović teži da nevidljivo učini vidljivim, da aktivira i artikuliše metafizičnost prizora i uspostavi paralelizam ovostranog i onostranog. Na njegovim slikama je prisutna Vermerovska slutnja, tišina, priča, svetlost i simbol.“ Iz niza diskretnih pohvala i s merom birane a afirmativne kritike, teško je izabrati samo nekoliko rečenica Mirjane Savić, istoričarke umetnosti. Ja samse , nekako, eto, odlučio za ovaj deo.
Veliki aplauz prepunog Atrijuma bio je znak podrške i poštovanja, pre svega za sama dela, pa zatim i umetniku, ali i svima koji su dali doprinos u realizaciji ove izložbe. Koliko su slike, ali i sama atmosfera sa izložbe bili inspirativni videćete i na ovim odličnim fotografijama sa otvaranja izložbe, posle kojih se pomalo osećam i neprijatno, ali i u velikoj obavezi da se potrudim da budem bar blizu tog nivoa - a to procenite sami.
Slike koje inspirišu, slike kao podsetnici da velika umetnost još uvek postoji, slike koje morate videti, a kada ih jednom vidite tražićete ih često i oko sebe u urbanim pejzažima, i u sebi kad god se osetite usamljenim, ili baš kad poželite da budete malo usamljeni...
I na samom kraju, ali jednako važno kao i sve ostalo: Bravo maestro!
Foto: Marko Risović
Tekst: Dragan Kljajić