Premerim i ja njih. Zbir njihovih godina nije dovoljan da se dobiju moje. Zbir njihovih težina daje odprilike 350% moje.
Dok spuštaju korpu na kasu ja skeniram šta je unutra: pola kilograma Milka čokolade, porodično pakovanje sladoleda sa dodatim karamel prelivom i 2 litre Coca-Cole. Na drugi pogled uočim i par paketića kokica za mikrotalasnu. Ne ide Coca-Cola bez svog glavnog začina, naravno.
Brže bolje, podignem svoju korpu i izložim karfiol, brokoli i filete skuše pogledima tinejdžerki. Ali, avaj! I dalje šmekaju onu haljinu. Ne gledaju u korpu.Ma ni jedan kratak pogled! Ništa!
Propao mi je improvizovani eksperiment, međutim, to me je podsetio da "nije bilo tako u moje vreme" (izgovaranjem ovih reči, rizikujem da zvučim kao penzioner, znam). Zavladale su potpuno drugačije navike - masovno i neizlečivo.
A svaka promena da bi bila korenita mora biti započeta na vreme!
Kreiranje navika je izuzetno bitan proces. Ne treba pustiti decu u surovi svet, a da pre toga ne steknu dovoljnu količinu čvrsto zacementiranih navika, koje će predstavljati jezgro oko koga grade svoj život. Moraju da nauče budu deo (potrošačkog) društva i adekvatno se uklope u njega.
Upotrebite maštu i zamislite sve ovo kao složen proces u kome odrasli deci omogućavaju da u toku odrastanja sakupljaju poene. Kada deca sakupe dovoljno poena, formirali su zapravo svoju ličnost i navike. Spremni su da sami donose odluke oko bitnih stvari! A šta Danas-Klinci-A-Sutra-Tinejdžeri jedu i kakav odnos imaju prema hrani je izuzetno bitno. Taj odnos će dugoročno definisati i zdravlje i izgled i većinu najrasprostranjenijih kompleksa.
Dakle, kako deci omogućiti da sakupe što više poena?
Počinje nakon što mame napuste svog najboljeg prijatelja, Televizor, i na kratko prekinu svoju emotivnu vezu sa kanalima "Ljubav u Turskoj“ i "Švaleracija u Meksiku“ - da bi odvele decu do parkića. U parkiću imaju sa kim da porede svoje veštine, a sve je lakše kada se začini takmičarskim duhom. Poeni se dele otprilike ovako:
- 10 poena za dete mame sa Jafa keksićima;
- 10 poena za devojčicu koja je pojela sav Smoki koji joj je mama gurala u grlo dok je razgovarala telefonom;
- 15 poena za malu gospođicu sa čokoladom i gaziranim sokićem, popijenim na eks;
- 25 za apsolutnu šampionku: čips sa ukusom sarme (Partiotizam, bato! Od malih nogu!)
- Za potomke one čudne žene što ljušti jabuku detetu nema poena!
Kada nakupe dovoljno poena, deca mogu da krenu u obdanište. Tamo ih čuvaju tete koje im pomažu da dalje sakupljaju poene. Najviše poena se dobija za viršle, paštete, lisnata testa i tečnosti sa što više šećera, koje popiju i poručkaju. Nema izvoljevanja!
Čokoladice i grickalice se uredno pakuju ujutru kod kuće, da se kasnije podele sa prijateljima, u cilju što boljeg povezivanja i socijalizacije.
Sledeće sjajno mesto za sakupljanje poena je škola. Tu se za poene brinu neki fini ljudi u najbližem okruženju škole: Pekara, Fast food, pekara, Poslastičarnica, Fast food, Pekara, Fast food, Palačinkarnica... Omladini je omogućeno brzo napredovanje zahvaljujući razvijenom preduzetničkom duhu ovih kreativaca, koji pred njih stavljaju bezbrojne kombinacije Nutele i keksića, salama i viršli, slatkih i slanih testa - a to sve u dve primamljive veličine: nenormalno veliko i da padneš u nesvest.
Valja napomenuti da se dodatni poeni mogu dobiti i u samoj školi za izbegavanje časova fizičkog ili za ekstra sate provedene ispred TV-a i računara, po povratku iz škole.
Ipak, glavni provajder mogućnosti za sticanje poena i dalje su roditelji! Oni nikada neće dozvoliti da njihova deca budu uskraćena za alate (kojma postižu vrhunske rezultate).
Alati su uvek uredno poredani na savršeno dostupnim mestima kao što je npr. frižider: pakovanje margarina, kesica majoneza, salama i šunka, 2 pakovanja viršli (da se nađu i posle škole), džem ili eurokrem, roštilj pripremljen za mikrotalasnu, 2-3 paštete i sok (gaziran i negaziran).
A na frižideru pakovanje tost hleba (ako nestane onaj sveži), i naravno svež beli hleb. Kupljen vruć. U blizini su, očekivano, kutije sa nekim muslijem (Extra Sugar Added), flaša rafinisanog suncokretovog ulja i velika polica za grickalice i slatkiše.
Takođe, svaka baba, teka ili komšinica koja bane u goste omogući još koji poen, jer se ne ide u goste bez čokolade s rižom i Sprajta. Timski rad je, vidite, ključan!
I? Kada je kraj?
Tu negde, u trenutku kada dete samo napravi razliku između ukusa Coca-Cole, Kokte i Pepsija i sa sigurnošcu može da kaže da za doručak više voli Nestle sa lešnicima i Pepsijem nego Milku sa keksom i Koktu - tada više ne mora da sakuplja poene.
Tada su svi oni zreli i odgovorni odrasli ispunili svoju misiju i stvorili prehrambeno svesno biće.
Stvorili su od devojčice ženu i po sa savršeno stabilnim, izgrađenim i nepromenljivim ukusom.
Konačno mogu da nazdrave sebi, svom radu i umeću! Mogu da proslave sve one poene koje su njihova deca sakupila - novom bocom Nera soka ili šoljom Mršavela čaja sa zaslađivačem.
A one neprilagođene i tvrdoglave žene, koje su decu poslale u surovi svet, a da nisu sakupila dovoljno poena? One sa zglobom trajno iščašenim od ljuštenja jabuka? One što nisu videle epizodu u kojoj je Esmeralda progledala, jer su svoju devojčicu vodile na gimnastiku?
One tako liče na moju mamu...
Mamu koja mi nije davala slatkiše i sokove.
Mamu koja me je ubedila da je nedeljna doza čokolade jedno malo Životinjsko carstvo, subotom kada se ona vrati sa pijace, noseći kese pune povrća.
Mamu, zbog koje sada, u 35. godini nosim haljine "koje se oblače kašikom za cipele i skidaju brijanjem“.
Mamu, koja me je davno, još u parkiću, sprečila da postanem jedna od onih žena i po, koje me danas čudno gledaju.