NJUJORK - U izveštaju Ujedinjenih nacija oštro se kritikuju zemlje - od Japana, Kuvajta i Nigerije do Čilea i Velike Britanije - što nisu ispunile svečano i čvrsto data obećanja da će staviti van snage zakone koji omogućavaju različite oblike diskriminacije žena.
Razmere nasilja i diskriminacija žena pred kojim vlade mnogih zemalja zatvaraju oči su "uznemiravajuće" uprkos čvrstim obećanjima datim još 1995. godine na Konferenciji UN-a o položaju žena održanoj u Pekingu da će "promeniti ili amandmanima popraviti zakone koji omogućavaju diskriminaciju na osnovu polne pripadnosti" - rečeno je u izveštaju.
Prema podacima kojima raspolažu UN, poruka koju svetu upućuju države koje su "zaboravile na obećanja" potvrđuju da se žene u njima i zvanično smatraju građanima drugog reda".
Nevladina organizacija "Ravnopravnost sada i odmah" sa žaljenjem je konstatovala da se i posle 14 godina od usvajanja Platforme iz Pekinga, koja je predviđala da se do 2005. nacionalnim zakonodavstvima obezbedi potpuna ravnopravnost žena, situacija ni za dlaku nije popravila. Naprotiv, analiza diskriminatornih zakona u 45 država pokazala je da je samo u 13 zemlja u protekloj deceniji učinjen gotovo zanemarljiv pozitivan pomak kroz promene zakonske regulative.
Organizacija "Ravnopravnosti sada i odmah", ukazuje da su u izveštaju pobrojani diskriminatorni zakoni u brojnim zemljama koji su još uvek na snazi i zahteva "u ime stotine miliona žena da oni odmah budu ukinuti kako bi se okončala diskriminacija žena".
"Ukidanje ili ublažavanje zakona koji diskriminišu ženu vlade neće ništa finansijski koštati. Reč je samo o tome ima li ili nema političke volje" - ukazuje ova organizacija.
U izveštaju se posebno naglašava da žene u Kuvajtu nemaju pravo glasa, da u Saudijskoj Arabiji ne smeju da voze, u Velikoj Britaniji im je zabranjeno da bude članovi posade vojnih podmornica, u Boliviji je ženama zabranjen noćni rad, sem bolničarkama.
U isto vreme, u Pakistanu, ukoliko je žena bila žrtva silovanja, mora obezbediti najmanje četiri svedoka-muškarca da bi uopšte "slučaj" dospeo pred sud, a ako ne uspe u tome, proglašava se - krivom za razvrat.
Tužne priče o diskriminaciji žena se nastavljaju pa tako na Haitiju i u Siriji muškarac može da ubije suprugu uz zakonsku podršku ako je reč o "zaštiti ili osveti porodične časti", u Japanu žena mora da sačeka najmanje pola godine da bi se, posle razvoda, ponovo udala dok muškarci to mogu da urade bukvalno samo sekundu posle razvoda.
Komitet za odbranu prava žena za Latinsku Ameriku i Karibe tvrdi da u mnogim zemljama zakoni čak ne kažnjavaju na pravi način nasilje protiv žena, i čak štite nasilnike.
Tako u Indiji, Maleziji i Tongi, maloj ostrvskoj državi u Pacifiku, silovanje u braku ne podleže sudskom gonjenju jer ga ni jedan zakon ne smatra prekršajem, dok u na severu Nigerije "krivični zakonik zapravo odobrava mužu da tuče ženu u svrhu disciplinovanja sve dok nasilje ne počne da nanosi teške povrede" - podseća se u izveštaju.
Konačno, mnoge zemlje još uvek omogućavaju muškarcima da izbegnu tužbu za silovanje ukoliko se ožene žrtvom, a takvu odredbu imaju zakoni u Gvatemali, Libanu, Urugvaju, Boliviji, Nikaragvi, Panami i Venecueli.
U međuvremenu, Etiopija i Brazil su promenili zakone kojima se odobravala takva praksa i takav brak mora da odobri svojim potpisom lično - šef države.
(FoNet)
februar 2009.