Damjanović uz pomoć zidnog crteža govori o društvenim fenomenima, savremenim mitovima, predrasudama, vrednostima, karakterističnim kulturno-istorijskim slojevima i brojnim stereotipima, koji su svojstveni savremenom čoveku. Spada, možemo slobodno reći, u sve manju grupu onih ljudi koji se ne trude da budu po svaku cenu uspešni, već pre svega nastoji da živi svoj život na ispunjen i kvalitetan način.
Predrag Damjanović je Magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, 2010. godine, na odseku slikarstva. Član je ULUS-a, sa statusom samostalnog umetnika. A o svome radu nešto više rekao je u intervujuu za "Nadlanu.com".
Damjanović priča da je njegov izbor zidni crtež uz koji nastoji da postavku izložbe reši na manje stereotipan način.
- Rezultat mi se jako svideo, pa sam nastavio da razrađujem dalje likovna rešenja i moguće nove sadržaje. Sa druge strane, crtati na tako velikim formatima koje dozvoljava čista zidna površina je fenomenalno iskustvo! Dugačke sočne linije i njihovi ritmovi je potpuno hedonistički doživljaj.
Damjanovićevi crteži
U svojim radovima Damjanović govori o problemi koji su tipični za sve ljude, ali sa iskustvima čije je uporište savremeni život urbanog čoveka.
- Svi ljudi imaju probleme ali nažalost samo mali broj je onih, kod kojih stvari ne prerastaju u neurotičnu svakodnevicu. Ja sam još uvek u ovoj većoj grupi i zato tragam za rešenjima, ali stvari se popravljaju i to krupnim koracima. Fenomene kojima se bavim, savremena psihologija definiše pojmovima kao što su "drajveri","iracionalna uverenja","kognitivne distorzije", "automatske misli". Moram da budem uspešan, moram da budem savršen, uradiću sve samo da budem prihvaćen ili drugi moraju da me vole i da mi udovoljavaji inače je strašno...su neka od klasičnih uverenja zbog kojih ne uspevamo da živimo kvalitetniji i ispunjeniji život.
Svojim crtežima, kako naglašava on, ipak, ne nudi rešenja za ljudske probleme.
- Za to nisam stručan. Opet na mnoga pitanja meni bitna još uvek nemam ni sam odgovore. Ja primećujem neke stvari i pokušavam to da izrazim vizuelnim jezikom. Uvek sam bio stava da je prvi korak izvući nešto iz mraka i možda je to dovoljno da počnemo da tražimo odgovore. Izmišljena reč koju stalno koristim i ispisujem na svojim radovima „Visiolux“ zapravo implicira na svest, svesnost, osvešćivanje putem vizije ili uvida. Ali jedno je imati svest o nečemu, a sasvim drugo imati znanje o tome - priča Damjanović.
Pošto u svojim radovima predstavlja drustvene fenomene, mitove i predrasude, mnogi ljudi misle da je društveno angažovani umetnik.
- Nekako u današnje vreme uvek ispadne da je tako. Čak i kada sam se jednom prilikom jasno izrazio da moj rad u tom trenutku nije socijalno angažovan (u pitanju je jedna izložba u Danskoj), da nema nikakve veze sa aktuelnom situacijom u zemlji i da ne nosi bilo kakav političku izjavu u svom podtekstu, rad je ipak pročitan u tom kontekstu. Samim tim što je naziv izložbe nosio naziv „Nova srpska umetnost“, izložba je tumačena sa političkim konotacaijama.
Kao i svaki umetnik Damjanović voli da njegove radove vide najrazličitiji ljudi, pa je tako prošlog leta predstavljao svoje radove u dnevnoj bolnici jedne duševne ustanove.
Ne krije da je bio zabrinut za to, kako će ljudi, koji se tamo leče doživeti njegove radove, pošto su kompozicije prepune motiva nasilja i različitih telesnih i facijalnih ekspresija.
- Moj pristup je bio da ih uključim u analizu i tumačenje radova i da im predložim jedan od načina kako možemo da se nosimo sa problemima. Dakle da o njima govorimo ili ih vizuelno predstavljamo. Zatim sam ih zamolio da pokušaju da kažu nešto o meni i mojim sadržajima na osnovu onoga što vide. Bio sam fasciniran koliko su bili precizni. Uglavnom, mislim da ljudi razumeju moje radove intuitivno, jer su im mnogi motivi bliski, ali ne upuštaju se u analizu. A i što bi? Stvar radi ili ne radi, mislim da je o tome reč. Sa druge strane, smatram da je apsolutno legitimno da ljudi pripišu svoje sadržaje i kontekste bilo kojem umetničkom radu. Savremeni filozofi i teoretičari umetničko delo su preimenovali u tekst koji smatraji beskrajno referencijalnim. U tom smislu posmatrač kreira značenje, umetnik je samo posrednik - kaže Damjanović.
Na pitanje može li se u Srbiji i bilo gde u svetu, gde se govori o ekonomskoj krizi, govoriti o umetnosti s obzirom na to da je Narodni muzej zatvoren već skoro jednu deceniju, dok je Muzej savremene umetnosti u stanju duboke zapuštenosti, Damjanović kaže da verovatno može.
- Na času upoznavanja kada sam upisao Akademiju, objasnili su nam da je opao broj zainteresovanih za konkurisanje. Razlog tome je, kako proofesori tvrde, nemogućnost da se od toga živi u budućnosti. Kina, na primer, kao ekonomsko čudo, ima sve više svetski poznatih umetnika čiji se radovi prodaju za ludačke cifre. Mislim da je pravilo, ekonomski bogata sredina, umetnost u usponu - kaže Damjanović.
Izložba je otvorena do 21. avgusta, a galerija "O3one" radi radnim danima od podneva do osam sati uveče.