Nema nikakve šanse da ova i ovakva Demokratska stranka, do juče bog i batina, alfa i omega svega u ovoj državi, opstane ne samo onakva kakva je bila, nego ni "transformisana" po svim linijama - kadrovskim, programskim, ideološkim, akcionim - šta god to nekome, ili njima samima, moglo da znači. Zašto? Zato što su svoju snagu crpeli iz drugih, zato što su za njihov račun drugi bili istureni u prvim redovima. Zato što oni nisu navikli da budu prvi na frontu, nego - kako da budu prvi u pozadini, tačnije - komandanti iz pozadine.
Rasplitanje ali od početka
I pre početka njihove unutrašnje "Jalte", koja treba da raspetlja čvor vlasti koji su zapetljali svi "demokratski" državni funkcioneri, tajkuni, partijski direktori, savetnici, martketing-menadžeri i PR-ovi, a čiji se (Jaltini!) dometi u političkoj i stručnoj javnosti uveliko precenjuju i prenaglašavaju, tvrdim, a tome se ne radujem, da od demokrata u "ovom obliku", onakvih kakve ih mi poznajemo, nema više ništa. Da bi opstali u bilo kom obliku, svejedno je kako "transformisani" i pod čijom dirigentskom palicom, moraće da krenu doslovno ispočetka, faktički od nule, ni na čijim "stazama", "tradicijama", leđima ili "tekovinama".
Ne znaju bez pomoći sa strane
Ovakva tvrdnja zasnovana je na notornoj činjenici, koja to za autora ovih redova jeste od samog nastanka Demokratske stranke, da ovdašnji demokrati, kad su u opoziciji, naprosto nisu u stanju, ili nisu naučili da funkcionišu autonomno i bez pomoći sa strane.
Iako takva teza nekom neupućenom može da zvuči i kao prava jeres, zapravo se lako dokazuje da demokrati, od osnivanja pa sve do "osvajanja" vlasti 2000. godine, uključujući i sam taj čin, gotovo nijedan trenutak na političkoj sceni nisu proveli bez presudnog angažovanja ili uključivanja nekih "izvođača radova", ili barem ozbiljnog računanja na neku drugu opozicionu stranku u realizaciji navodno vlastitih i originalnih političkih projekata.
Za sve što su (u)radili, bio im je potreban neposredan izvršilac ili, najkonkretnije rečeno, udarna pesnica, koja nikada nije sevnula - iz njihovih redova. Po pravilu je, dakle, bila "uvožena" sa strane ili je naprosto (zlo)upotrebljavana tuđa. Tokom svog desetogodišnjeg opozicionog delovanja, demokrati su, tako, stalno bili u neprilici da se politički određuju (čitaj distanciraju) više prema strankama opozicije kojoj su i sami pripadali, nego prema vlasti, što je za vlast, odnosno Miloševića, gotovo deset godina bila sjajna stvar i nemerljiv poklon iz redova opozicije.
Ne u prve redove
Podsećam da za desetak godina opozicionog delovanja demokrati nikad nisu preduzeli prvi ili sami neku opozicionu akciju u klasičnom ovdašnjem smislu te reči. Kakve ulice, kakvi ultimatumi, kakve pretnje vlasti, kakvi bakrači! Uvek su pristajali ili protivrečili drugima, kabinetski podjebavajući sa strane, a gledajući da eventualnu političku korist proisteklu iz tuđeg delovanja prikažu i kao svoju zaslugu, a štetu kao posledicu svoje apstinencije.
Kako su se delili i raslojavali
Ne treba smetnuti s uma da su i prva dva velika (za njih) unutarstranačka raskola uglavnom i nastala zbog palamuđenja i manevrisanja demokratskog vrha u odnosu na opoziciju (odnosno, po pravilu, tada najmoćniji Srpski pokret obnove) više nego u odnosu prema vlasti. Prvo su se (kakvog li slučaja!) baš marta 1991. odvojili "srpski liberali" Nikole Miloševića, Koste Čavoškog, Aleksandra Petrovića... Nije prošlo mnogo a povodom Vidovdanskog sabora 1992 (Srpski pokret obnove - Depos), ali i zbog prilično sramnog svrstavanja demokrata na stranu vlasti povodom obeležavanja godišnjice 9. marta te godine, od demokrata je pobegao i (čak i za njih preradikalni i samosvojni) Vojislav Koštunica sa sve plejadom viđenih demokrata, osnivajući Demokratsku stranku Srbije.
Povodom junskih događanja 1993. (opet SPO) DS je u brizi za političke poene koji su odlazili u kase "ortaka" iz opozicije gotovo bukvalno bio na strani Miloševića protiv opozicije, koja nije igrala kako su to preferirale demokrate. Već sledeće godine je sam od sebe (ili zbog toga što ga je Zoran Đinđić u familijarnom demokratskom krugu zgazio "ko vašku") u Demokratski centar pobegao i Dragoljub Mićunović, pa se kasnije vratio, kad je video da je njegovo odsustvo efikasno koliko i njegovo prisustvo.
Za DS posao odrađivali studenti, SPO i Otpor
Ovde treba spomenuti još jedan veoma bitan faktor demokratskog pesničenja. Naime, od samog početka javnih opozicionih turbulencija, pa sve do petooktobarskog udara, taj faktor su bili "studenti" i "omladinci", organizovani u različite formacije, na različitim nivoima i u različitim agregatnim stanjima. Javna je tajna (a brojne karikaturalne situacije potvrđivale su i formalnu vezu) da je "studentima" i tokom 1991, i 1992, i 1994, i tokom zimskih protesta 1996/1997, i tokom 1999/2000) u manjoj ili većoj meri (u svakom slučaju - dovoljnoj i očiglednoj) logistički upravljalo iz centrale Demokratske stranke. Ili su "studenti" dobrovoljno "radili" baš za demokrate.
Strana pomoć
Demokrati su se faktički prvi put fizički uključili u opozicionu borbu tokom i posle zimskih protesta 1996/1997. Iako je opozicija u konačnom zbiru tada pobedila, Đinđiću se nije svidelo kako je SPO video svoju ulogu u DS-namerama, pa je gotovo dve godine utrošio u rasturanje te kombinacije i traženje zamenske udarne pesnice. Na kraju, kad je iz inostranstva dobio i novac za to (postoje javni finansijski izveštaji) Đinđić je kao svoju revolucionarnu udarnu pesnicu angažovao vrhušku do tada autonomnog (opet studentskog) Otpora (koji je kasnije i raspušten, kad je mu je istekao rok upotrebe, a njegovoj "eliti" su podeljene sinekure), ali i neformalnu grupu G17 Plus, kojoj je, opet, jer nije verovao u "intelektualne" sposobnosti svojih jalovih stranačkih saboraca, iz misterioznih razloga naprosto ustupio sva buduća prava na rukovođenje gotovo svim tokovima novca cele opozicione koalicije pod njegovim patronatom, a kasnije i države.
Sve to je Đinđić mogao jer mu je stavljena na raspolaganje kasa sa oko 150 miliona nemačkih maraka (postoje, ponavljam, pisani tragovi o raspodeli tog novca, ali i obiman kliping iz ozbiljnih stranih medija). Konačno, ni oni bageri niti druga sredstva narodske sile nisu bila u rukama demokrata nego drugih ortačkih plemena.
S druge strane, ako su tokom desetogodišnjeg opozicionarstva na političkoj sceni imali "na raspolaganju" političke stranke, grupe, organizacije ili pojedince sa snagom institucije koje su mogli da "upregnu" u svoja kola - sada to naprosto nije slučaj. Nema više ni takvih stranaka, ni makar i samozvanih nevladinih organizacija, ni pojedinaca, koji bi pristali da za ovakve demokrate odrađuju stvar. Nema više ni para međunarodnog faktora, koji je priznao novu vlast. Sada bi sve morali sami.
Da bi mogli da se vrate u život, demokrati moraju, dakle, lično na front, na kojem nema ko da ih zameni. Ali moraju od nule, jer onako kako su frontovali "od kraja" tokom proteklih izbora, mogu samo u još dublju rupu. Početak s bilo koje druge kote nužno će aktivirati sve one pozadinske kukavice koji su jedini front videli na državnim blagajnama, mondenskim letovalištima i jagnjećim svetkovinama, a to, pokazalo se, do sada nije bio pravi izbor.