Obeležio je vreme posle crtanog flma u 7.15 i “Dnevnik” u kojem je on glavna vest, pa filmove “Sutjeska” i “Neretva”. Neki su sigurni da je dao pečat onom što se zvao Goli otok, dok je za neke “lik” kojeg mogu lako zamisliti u današnjem rijaliti šou-programu “Veliki brat”. “Grobar naroda”, ljubitelj filmova i žena, “tiranin”, “onaj kojeg majka više ne rađa” - Josip Broz Tito, državnik koji je vladao velikom Jugoslavijom 35 godina, predstavljen je na izložbi pod nazivom “Efekat Tito” u Muzeju istorije Jugosavije ili bivšem Muzeju 25. maj.
Lik i delo Josipa Broza Tita dočarani su uz pomoć poklona građana SFRJ, snimaka sletova, štafete, i svedočanstva o ljudima i jednom vremenu. Bilo je to doba poleta, izgradnje, kada nekima ništa nije bilo teško. Bilo je to ipak i vreme gladi, u kojem, kako to Tito tvrdi u jednom obraćanju, niko nije umro zato što nije imao koru hleba.
Harizmatični Tito ili „čovek s licem kao u mladog lava“
"Izložba iznosi tezu o harizmi Josipa Broza kao njegovoj političkoj legitimaciji i ima za cilj da rasvetli naše socijalno funkcionisanje u periodu takozvane druge Jugoslavije i odnos prema Josipu Brozu kao osobi koja taj period personifikuje", kaže, vršilac dužnosti direktorke Muzeja istorije Jugoslavije Katarina Živanović.
Postavku čine pokloni koje su građani, seljaci, radnici, ali i zvanične institucije, udruženja i kolektivi poklanjali Titu za njegov rođendan (Dan mladosti), Novu godinu, Dan Republike, Dan Armije.
Vezene rukavice, maramice, jastučići, sto za šah sa motivima partizanske borbe, makete voza, fabrika, mostova, poklanjali su Titu radnici Jugoslovenskih železnica, žene sela Lepšić, pioniri iz škola bivše SFRJ, AFŽ Svrljiga, Udruženje gluvonemih Jugoslavije.
Izložbu su pripremile Marina Dokmanović i Žeron de Vries (Jeroen de Vries), a tekstove uz eksponate napisali su Radonja Leposavić i Olga Manojlović Pintar.
“Povedoše nas u Bihać, gdje odmah dođosmo pred vrhovnog zapovjednika Tita, čovjeka s licem kao u mladog lava. Taj me polutajanstveni i već sad polulegendarni čovjek osvojio odmah svojim držanjem i svojim govorom”, pisao je književnik Vladimir Nazor 1943. godine, dok je nekih 40 godina docnije, Rastko Močnik o Titu pričao kao o “masovnoj psihološkoj pojavi u Frojdovskom smilsu reči”.
Pa ko je to bio Tito?
Sa Joškom Brozom, Titovim unukom koji odaje snažan utisak čoveka koji s punim srcem veruje u ideje svoga dede, pričali smo u holu Muzeja 25. maj. Kazuje nam da je proveo detinjstvo uz Tita, da nije nikad od njega čuo neku grubu reč i da, pre svega, kako odsečno tvrdi, njegov deda "nije ništa poneo sa sobom".
- Moj deda je sve ostavio narodu, nije imao ništa, a ovu izložbu ja, ipak, doživljavam kao pokušaj sadašnje vlasti da malo mistifikuje to vreme i tog čoveka - kaže Joška Broz za portal "Nadlanu" .
- Narod treba da vidi sve što je on dobio, tu mnogo šta fali, ovakve izlože nas odvlače od prave teme - onog što je stvarno ostalo za njim, ja sam ovde iz pijeteta, ali mislim da ovde ima i političkih igara.
Joška Broz čvrsto veruje da ima dosta ljudi koji su ostali verni Titovom vremenu i idejama.
- Sve je više takvih ljudi, ali i najviše mladih, koji žale za normalnim životom, kad ste mogli da radite i putuje. Imali smo najjaču armiju, kažu nije bilo demokratije, pa nisi mogao da psuješ predsednika države što je normalno, pa nigde se ne psuje predsednik države, a i ljudi su i manje psovali.
Joška nam priča da misli da je imao najboljeg dedu na svetu, kojeg svako može samo poželeti.
- Sestra Zlatica, stric Miša i ja smo odrasli kod njega. Nikad nije nikog udario, ni čvrgom, a kamoli šamarom, bio je izuzetan i sve je probleme rešavao razgovorom.
Na sličan način Tita doživljava i penzioner Milašin Stefanović, koji je došao na izložbu u srpskoj narodnoj nošnji. Hvali se kako je nosio štafetu u osnovnoj školi i prilikom da vidi Tita za života.
- Često nosim nošnju i ne samo danas. Ima dosta razloga što sam ovde, Tito je bio predsednik čuven u svetu, ništa nije poneo sa sobom, sve je ostavio narodu, dok su današnji političari nešto sasvim drugo. Kao što ja želim da budem domaćin i on je bio domaćin, ja sam tada imao i državu, Jugoslavija se zvala, noćivao sam u Mostaru, Sarajevu, Skoplju, Zagrebu - priča nam Milašin.
Iako nosi srpsku nošnju, kaže da nikad sebe nije doživljavao samo kao predstavnika jednog naroda, mada naglašava da je Tito bio najomiljeniji u Srbiji.
- Ja sam Srbijanac iz Kraljeva, ali nikad nisam gledao sebe kao Srbijanca, sve nas je majka na isti način rodila. Kad je umro, onoliki se narod skupio, a zamislite da je američki predsednik Džimi Karter, pošto nije mogao da dođe, poslao svoju majku na Titovu sahranu.
Mogućnost da svako prepozna deo sebe
Aktuelni ministar kulture Nebojša Bradić doživljava Titovu harizmu kao harizmu jednog vremena i smatra da se ona ne može zato porediti s harizmom današnjih svetskih političara.
Izložba je, prema njegovim rečima, upućena na dijalog sa savremenošću i u tom je njen smisao.
- Prošlost nije mrtva, arhivi su živi, stvarni i bogati onoliko koliko je živ, stvaran i bogat naš svakodnevni život.
Bradić smatra da je harizma Josipa Broza bila vezana za određeno vreme i pokret, koji je imao veliku istorijsku misiju.
- Taj pokret je u vremenima u kojima mi živimo došao u određenu krizu i na neki način sama harizma je ugrožena, to je ono što danas vidimo na ovoj izložbi i zato ja ne bih pravio slična poređenja u odnosu na svetkse lidere.
Koliko je živo sećanje na Tita, Bradić priča prisećajući se filma Želimira Žilnika iz 1993. godine.
- To je doba kada je besneo rat u Bosni. Žilnik je preispitujući očinsku figuru Tita, jednog od glumaca - Mićka Ljubičića - obukao u maršalsku uniformu i prošetao kroz centar Beograda. Građani su znali da se radi o inscenaciji i apsurdnoj predstavi, ali su reagovali na poseban način. Pričali su kako im je teško. "Ko je kriv?", pitao je Tito, a jedna žena je odgovorila sa "Vi, zašto, zato što ste umrli, plakala sam kad ste umrli, a sada sam ljuta na vas, zato što ste umrli", ispričao nam je ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije.
Ova slika predstavlja, kako smatra Bradić, vreme u kome živimo i činjenicu da je jedna ličnost onoliko važna koliko je živa u svakom pojedincu.
- To pokazuje da prošlost nije mrtva i da svako može biti junak određenog filma, predstave, ali kakav će njegov konačni smisao i funkcija biti, o tome sudi vreme - kaže Bradić u razgovru za portal "Nadlanu" i objašnjava da Tita, i pored ogrome prezenterske moći ne može da zamisli kao šoumena.
Čovek koji je prvi slikao Tita u gaćama
Autor sedam fotomonografija o Beogradu i dobitnik četiri nagrade za životno delo, čovek koji je prvi slikao prestonicu iz helikoptera, a i Tita u gaćama, fotograf Ivo Eterović otkriva za portal “Nadlanu” još jedno lice Josipa Broza Tita. Priznaje nam da mu je teško da priča na brzinu i sa nogu, jer je živeo s Brozovima 10 godina.
- Tito je bio Zagorac, kome niste mogli podvaliti ni za dlaku, imao je memoriju kao slon, tačno je znao šta je jeo pre nedelju dana, a i Jovanka je bila tog nivoa. Uz dužno poštovanje, Tito je bio moj predsednik, svetski lider, ali i objekat mog profesionalnog obraćanja, ja sam se obraćao njemu preko mog fotografskog aparata. Za svih 10 godina nije mi rekao "Eteroviću, dosta tog snimanja", uvek je tražio neku ljudsku formu, bio je veliki radnik, ja sam isto radnik, iako sam Dalmatinac.
Seća se Ivo kako je Tito uz čašicu, dve, znao da kaže "evo, ovaj Eterović, dobar je čovek, ali me stalno proganja".
Eterović otvoreno priča da je s Brozovima bio u ličnom aranžmanu i čak da se može reći da je bio i Titov lični fotograf.
- Ja se pravim pametan, pa kažem, da se sve dobre prave stvari slučajno dogđaju, vi samo treba da budete u pravo vreme na pravom mestu, mene su Brozovi pozvali da napravim seriju fotografija, jer su prethodne podelili, posle trećeg viskija, primili su me kao prvog komšiju.
- Kad me je uveo lični sekretar, dočekala me je drugarica Jovanka i kaže: "O, dragi Eteroviću, dobro nam došli, kako ste?". Ajme, majko mila, kao da smo rod rođeni. Nije prošlo par minuta i dolazi Tito, pa isto "ajde, sedi", posle trećeg pića skupio sam hrabrost da kažem da bih voleo da slikam i privatne trenutke. Tako je nastala senzacija, jer niko pre toga nije slikao Tita u kupaćim gaćama kako pliva ili u spavaćoj sobi.
Priča nam Ivo da Tito nije bio sujetan i da ga nikad nije uslovljavao, da je voleo da prima poklone, ali i svesno dodaje da je to bilo jedno pokloničko i ulizičko vreme.
- Ako Tito, na primer, primi grupu žena iz Makedonije, odmah je morao da primi i grupu žena iz Slovenije, svi su se hvatali na taj ključ. A Tito je bio prirodni Zagorac, a oni su poznati kao bekrije, kao ljudi koji vole život i žele da ga što bolje provedu.
Tito je voleo i da se lepo obuče, Eterović kazuje da je bio mnogo elegantniji od jednog Hruščova.
- Reporter italijanske "Epohe" slikao je Tita i Hruščova i pravio poređenje, kako je obučen Hruščov, a kako Tito. Tito je bio elegantan i ispeglan, a Hruščov sav zgužvan, šef jedne od najmoćnijih zemalja sveta. Tito je bio kao maneken, mislim da je imao oko 20 odela, a ja bih da sam bio na njegovom mestu imao 100 ili 300 odela.
Sve to je bio Tito, a posle njega je ostalo sećanje na vremena kad se čekalo u redu za kafu i ulje, ali ne i u redu za vizu.
Sigurno je da se svi sećaju vremena Tita na svoj način, a sigurno je i da je posle Tita ostao jedan prostor na kome svoje živote žive narodi bivše Jugoslavije, lomeći jezik "tranzicijom" i "transparentnošću", čejakući umesto komunizma sedmicu na lotou.
Tekst: Danijela Tadić
Fotografija: Marko Risović