Moram redovno da proveravam – da l’ sam normalna? Činim to kod stručnjaka, prijatelja i stalno čitajući knjige. I ponekad Basarine kolumne.
Svi izvori, imenovani i neimenovani kažu da je dijagnoza: imam još višak osetljivosti na ljudsku nevolju, prenaglašeni i društveno neprihvatljiv osećaj za pravdu i gooomilu nepotrebnih informacija. Naročito o onome što je bilo, od koga je sve bilo i kako je bilo.
I kad mi se događaji i ličnosti razne nameštaju, skoro svakodnevno, da o tome imam štošta da napišem, prvo pomislim: „J…te, ispašće da sam zla, da mi niko nije po volji”. Tu se do’vatim Basarinih kolumni i kad vidim da ni njemu isti nisu po volji, meni bude lakše.
Dodirni me bizarno i analno
Međutim, olakšanje kratko traje. Pogledajte koje su teme u medijima najčitanije, šta narod na mrežama “lajkuje”, “šeruje”… pa to je uglavnom, osim retkih izuzetaka, izopačenost. Vole analne tetovaže, muškarca koji se ne vadi iz tuđe žene… Raduju se tuđoj nesreći, prete, prozivaju, kolju virtuelno i ubijaju u najavi. Što odvratnije, što više mržnje i bizarnosti - to gledanije.
Razumem da su dve decenije siromaštva učinile svoje, al računam – čestit je ovaj srpski rod, neće dati da ludilo pobedi.
Eto, jednostavno ne mogu da se pomirim.
Basara primetio isto, al je on to bolje reko nego ja:
“Tabloidi su se ovde odavno otrgli svakoj kontroli, tabloidne redakcije se prosto raduju svakoj nesreći, katastrofi, svakoj gluposti i svakom pičvajzu i to se ne da pravdati poređenjem sa sličnim publikacijama po belom svetu. I po belom svetu tabloidi se bave aferama i estradnim sisama, dupetima i celulitima, ali se ne upuštaju u cinkarenja, širenja mržnje i donošenje blanko presuda. Bacim malopre pogled na veb-stranicu ozloglašenog Sana i, znate šta, u poređenju sa našim novinčinama, San mi je zaličio na Literaturnaju gazetu iz njenih najboljih dana”, piše Basara.
Ne znam kako on stoji sa društvenim mrežama? Mislim – ne baš sjajno. A to je tek minsko polje na kome se lako strada i lako postaje poznat. Ko se sve javlja da izrazi javno svoje mišljenje o svemu o čemu pojma nema… Muka gledati i čitati. Još mučnije je na koje se teme javljaju ini, neznani, na netu samoreklamirani...
Tako se ispostavilo da kvantitet prerasta u kvalitet, što nikad u normalno vreme, među normalnim svetom nije bilo niti može biti. Ako si stalno na mreži i se..š po drugima, ako si aktivan, onda si poznat i postaješ faktor koga citiraju.
Evo šta je snašlo Daču Ikodinovića, nadaleko poznatog bivšeg vrhunskog vaterpolistu koji svojim uspesima u sportu jeste zadužio naciju. On na društvenim mrežama o svemu i svačemu. Ajd’ o vaterpolu, ajd’ o sportskim komentatorima, aj i o svojoj bivšoj ženi, mada ne bi trebalo… Nego sad i o Balaševićevom patriotizmu.
Neću ni da ulazim u ocenu šta je rekao i da li je u pravu, ali vidim kako su se aktivirali forumaši za i protiv. Patriote na sve strane j..u majku Balaševiću i svima ostalima… a okrpili bome i Daču. Dobro, to sam i očekivala. Ali stvar se sasvim otela kontroli jer su se među tim znalcima opšte prakse javili i neki koji Daču Ikodinovića prozivaju da je “niko i ništa “ i da je “poznat samo po tome što je bivši muž Nataše Bekvalac”.
I šta sad?
Da kažem: “Pa, Dačo, sam si im se namestio. Dočekali te oni koji su na netu ‘neko i nešto’ tebe, koji si zajedno sa Balaševićem za njih ‘niko i ništa’. Dočekali vas obojicu da vam održe vakelu. Oralno i analno. Drže i ne puštaju”. A mediji se primili i sve objavljuju u nastavcima.
A možda, na kraju sve to skupa i dovede do nekog smisla. Jer, izgleda, samo kad se besmisleno ogoli, dovede do apsurda, tek onda postaje vidljivo.
Možda net i društvene mreže i treba zato da postoje. Da ima zlo gde da izađe. Pa ako posle svega u svima nama ostane dovoljno dobrog, onda će taj izopačeni kvantitet možda rezultirati kvalitetom.