Sama priroda harema po sebi i njihova skrivenost od okoline doveli su do toga da se o njima zapravo jako malo zna, a podaci do kojih se može doći na osnovu literature ne mogu se smatrati preterano pouzdanim.
Carski haremi otomanskih sultana bili su mesta na kojima je živeo veliki broj žena, uključujući i zvanične žene, majke i kćerke sultana, kao i robinje. Ovde su živeli i sultanovi sinovi dok ne bi napunili 16 godina i bili spremni, smatralo se, za odvajanje od majki. Uticaj i značaj ovih žena bio je veoma veliki, iako ih mnogi smatraju robinjama, pa nije za zanemarivanje ni podatak da su sultanija Hurem (žena Sulejmana Veličanstvenog i majka Selima II) i sultanija Košem bile najuticajnije žene u otomanskoj istoriji.
Robinje u turskim haremima su uglavnom bile sa Kavkaza, iz Gruzije, Abhazije i okolnih zemalja, uglavnom su otkupljivane na pijacama robova nakon sto su prethodno bile kidnapovane i odvođene iz svojih mesta.Birane su one najlepše. Pored toga,njihsu često slali kao poklon sultanu i sami vladari okolnih zemalja ili upravnici odredjenih oblasti. Neke od njih su čak i same porodice ohrarbrivale da postanu robinje u sultanovom haremu zbog luksuza u kojem su zivele i prilike da postnu sultanove miljenice. Ipak, nije bilo dovoljno da su samo lepe. Radilo se i na njihovom obrazovanju, učile su o umetnosti, da plešu, pevaju, recituju…
Iako svi smatraju da bi sultan samo ušao u prostorije harema i tek tako odabrao ženu sa kojom će provesti veče, neki podaci pokazuju da to i nije bilo baš tako. Smatra se da su postojale posebne pripreme, od kojih su čak nastali pravi mali rituali, koje su prethodile odlasku kod sultana. Devojkama bi ranije bilo najavljeno koje večeri idu kod vladara, a onda su se one specijalno pripremale i doterivale za tu priliku. Sam put kojim se išlo do njegovih odaja nazivan je „zlatna staza“.
Muskarci koji su ih čuvali u haremu zvali su se evnusi.
Haremi su se često pojavljivali i u evropskoj umetnosti, naročito u doba romantizma. U zapadnim kulturama zamišljani su kao mesta puna golih devojaka koje namazane maslinovim uljem leže oko bazena, a čija je glavna svrha da udovolje muškarcu.
Haremi su postojali u svim poligamnim društvima, a ne samo u Turskoj, za koju se danas uglavnom vezuju.
U Maroku je krajem 17. i početkom 18. veka živeo Mulaj Ismail za koga se govorilo da je imao skoro 1000 dece sa 500 konkubina.
Drevni Egipćani su stalno tražili od upravnika svojih provincija lepe, mlade sluškinje. Ašoka, vladar u Indiji, imao je harem sa 500 žena, a u Meksiku je postojao harem sa čak 4000 konkubina. Slična mesta su postojala i u Kini i Japanu.
Sigurni smo da ovom pričom ipak nismo pokvarili ideju muškarcima o tome kako su funkcionisali haremi.