Sonja Žugić stanuje u Beogradu, putuje po svetu, ali stvarno živi u nekim (svojim, a sada i našim) unutrašnjim pejzažima koje fotografiše, pamteći ih i beležeći svetlom ali i vanvremenim – nadvremenim praznim (koliko i kako praznim, isto toliko i punim) prostorom – prostornom (prostranom) prazninom.
U Galeriji "Singidunum" 12 belo–crnih pejzaža, možda i ovaj broj ima neko simbolično značenje. Izložba je otvorena od 24. marta do 5. aprila 2009. godine, a to je 12 dana. I ostaje nam samo da na skali od 1 do 10, fotografije, Sonju, izložbu, galeriju, ULUPUDS, publiku... ocenimo sa 12.
Sonja je u maju prošle godine u "Staroj kapetaniji" u Zemunu imala izložbu naslovljenu „Nepostojanost“, kako u najavi izložbe kaže - "kolekciju crno-belih fotografija, istražuje ekspresivnost i emociju pokreta ljudskog tela u plesu". U neobaveznom ćaskanju nam je rekla da su to dve teme kojima se uvek vraća. I kada je u pitanju i pejzaž i figura-telo u pokretu-igri, Sonja teži pročišćenom i čistom izrazu koji vidi i najlakše iskazuje kroz crno-belu fotografiju.
Nežna i tiha, smirena, prijatna i otvorena u razgovoru - kada (stvarno sasvim iskreno mislim ovo) napisah ovu rečenicu, a odnosi se na Sonju, odmah se setih i njenih fotografija sa izložbe i jasno mi bi odmah da se isti tekst odnosi i na njeno delo.
Svideo mi se i tekst u katalogu (opet nekako u istom stilu, da se ne ponavljam), naslovljen kao i sama izložba "Unutrašnji pejzaži":
"Svetli, više onorični, simbolični, no realni obezvučeni poput u vakumu čuvanog vremena izraz traganja za jednostavnošću, harmonijom nasuprot ubrzanju koje živimo.
Po koja prilika il` trag ljudske intervencije postoje u mirnoj simbiozi il` začudnoj tihoj konfrontaciji s predelom."
Zahvalivši se umetnici na divnoj saradnji i publici što je došla da uveliča ovaj uvek svečani čin otvaranja izložbe Zorica Đermanov, istoričarka umetnosti, kustos Galerije "Singidunum" je u svom kratkom, ali afirmativno- pohvalnom govoru, već sad izrazila želju da kao domaćin uskoro ponovo ugosti ovu mladu i iznad svega iskrenu umetnicu.
Uz pićence smo se malo igrali pogađanja gde su nastale fotografije, to jest koji su to predeli fotografisani kao unutrašnji pejzaži (a može i koji su to unutrašnji predeli na fotografisanim pejzažima), naravno da sam sve ispromašivao - što u ovom slučaju znači da ništa nisam pogrešio, jer ovo mogu biti i jesu i moji (i naši) unutrašnji pejzaži, a i vaši kad odete na izložbu, što vam od srca preporučujemo... i, kako god... uživaćete.
Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović