Meni je pripala velika čast da uputim poslednje reči porodici, prijateljima i poštovaocima Vojina Dimitrijevića. Od kako Vojina nema, a tome je već punih četiri dana, izrečeno je mnogo lepih i toplih reči o njemu i njegovom životnom delu. Sve što je izgovoreno, rečeno je sa mnogo ljubavi, takta i poštovanja. Nije izgovorena nijedna preterana reč. Sve što ste ovih dana čuli – tačno je. I ja ću ponoviti te činjenice.
Vojin Dimitrijević je kremiran na Novom goblju u Beogradu
izuzetni lični kvaliteti, velika stručna dostignuća, široka komunikacija, retka erudicija, značajna svetska priznanja i hrabrost nepokolebljivog borca za ljudska prava i demokratiju.
S njim je otišla jedna epoha
Vest o njegovoj smrti iskreno je potresla sve nas, njegove prijatelje. Ali i nekako mnogo više od toga: osetili smo nenadoknadiv gubitak i prazninu, kao da je s Vojinom čitava jedna epoha otišla u nepovrat. Otkinuo se i deo našeg života. Zato se o Vojinu ne govori formalno, stereotipno i dosadno. I kada nas on više ne sluša, mi govorimo kao da nas sluša, pa moramo meriti svaku reč, prevrnuti je po nekoliko puta, pre nego što je spustimo na papir.
Od same pomisli da će nas uhvatiti kako falširamo, cepidlačimo ili gnjavimo obuzima nas strah, koliko zbog toga da ispit pred njim nećemo položiti, toliko i zbog nelagode od gluposti koju je Vojin najviše prezirao.
Čovek retke pameti i kulture
Jedne večeri dok smo sedeli, sprovodeći druženje, Vojin je rekao: svašta sam o sebi čuo, mnogo uvreda i etiketa, ali nikada mi niko nije rekao da sam glup. Pa zašto da ne ponovim ono što je i sam o sebi znao: Vojin je bio čovek retke pameti, obrazovanja i kulture. Ako bi postojala neka rubrika u koju bi on mogao da se smesti i dobro oseća, to ne bi bila ni nauka, ni profesura, ni politika. Ja mislim da bi to bila kultura. Vojin je veliko ime naše kulture.
Bio je gde god je trebalo da bude
Ja ću pokušati da dočaram jednu stranu Vojinove ličnosti za koju mi se čini da su zafalile reči, ili se meni čini da ih nije bilo dovoljno. Kao da su ostavljene meni da ih ja izgovorim, jer meni najviše liče. Dakle, ovako stoje stvari. Od kada je krenulo silaženje s uma u Srbiji, Vojin je mogao da napravi drugi izbor od onoga koji je napravio. Njemu nije palo ni na pamet da se pravi nevešt o tome šta se dogodilo u Srbiji 1987. godine, kada je vlast preuzeo Slobodan Milošević.
Kad se raspadala Jugoslavija u ratovima, njemu je još manje padalo na pamet da prosto nestane iz Srbije, a mogao je to učiniti. Mnogi su otišli, ne bi bio jedini, niti bi ga ko zbog toga osuđivao. Vojin je izabrao poziciju radikalnog protivljenja i odbacivanja srpskog nacionalizma, ratova i zločina. On se od Miloševićeve pogrešne politike nije samo stručno ogradio, a jeste i tako, nego se angažovao politički i na sve moguće načine. Gde god je trebalo da bude on je bio.