Steve Vai: U slavu gitare!

Steve Vai nastupio je pre sedam godina u SKC-u i tada je bilo očigledno da je taj prostor premali za čoveka koji važi za jednog od najboljih gitarista na svetu. Svi srpski gitaristi pohrlili su da nabave karte za koncert koji je zakazan za 30.oktobar u Kombank Areni, jer jako dobro znaju kakva se magija dešava kada on izađe na binu. Ali čini se da se kod ovog "vanzemaljca" lakoća kojom svira prenela na način na koji živi...ili je bilo obrnuto? Zaključite sami iz razgovora koji smo imali sa njim...

Bili ste u Beogradu pre sedam godina. Čega se sećate u vezi ovog grada i koncerta u SKC-u?
- Taj deo Evrope ima drugačiju kulturu i čini mi se da više cene instrumentalnu muziku, zbog toga što nema jezičke barijere, i puno je ljubitelja gitare, i to mi je stvarno fantastično.

Ne mogu da se setim svih detalja u vezi Beograda, ali znam da je bilo sjajno, i radujem se ponovnom dolasku. Fanovi su bili zaista „ludi“ tamo! (smeh)

„The Story of light“ je Vaš osmi studijski album, šta možete da nam kažete o ovom izdanju?
- Na neki način je sličan mojim drugim albumima, po pristupu, na primer. Pristup je ostao isti, tražim ideje koje su mi uzbudljivi i moram da osetim da je nešto u pesmi jedinstveno u odnosu na druge kompozicije koje sam snimio. I ako prođe te „testove“ i dostigne određeni nivo uzbuđenja, onda idem dalje.

Kada sam krenuo da snimam prethodni album „Real Illusions“ imao sam koncept za priču koju sam vremenom hteo da „ispričam“. „Real Illusions: Reflections“ i „“The Story of Light“ su manje više sastavljeni od pesama o likovima i događajima u toj priči. Ali kao slušalac se ne morate opterećivati tom pričom, ali možete da „pohvatate“ određene njene nagoveštaje. Cilj mi je da u nekom momentu izdam i treći deo ove trilogije, i da onda skupim sve na mesto, poređam pesme pravim redom, dodam vokale, možda i ceo album uradim u nekom narativnom stilu, i omogućim slušaocima da idu pravim putem kroz tu priču, da svi mogu da je razumeju.

Da li su ljudi na ovoj turneji prihvatili nove pesme onako kako ste očekivali, ili više traže neke starije kompozicije?
- Moja publika je prilično polarizovana. Muzičari se tokom karijere drže nekako stvari koje najviše vole, i za to imaju određenu publiku. A moja publika je nekako podeljena: ima gitarista koji hoće samo da me čuju kako sviram te gitarske instrumentale, i njih je oko 60, 70 %. Tu su ljudi koji više vole neke drugačije, komplikovanije kompozicije, neki koji vole numere sa vokalima... Svi umeju da budu prilično strastveni, publika koja od umetnika očekuje određene stvari, može da bude prilično kritički raspoložena. Na kraju, najbolja stvar za muzičara je da svira ono što njemu nekako najbolje leži i što mu je najuzbudljivije, jer tako da najbolje od sebe. Tako i ja pokušavam da dam najbolje od sebe, birajući takve pesme, za sve one koji to žele da prihvate.

Šta je najbitnije što ste naučili od Satrijanija i nekih drugih starijih kolega sa kojima ste radili? (ne mislim, pritom, na samu tehniku sviranja gitare...)
- Od svakoga sa kim sam radio sam naučio ponešto. Bio sam dvanaestogodišnji dečak kada sam počeo da uzimam časove kod Džoa (Joe Satriani), radili smo oko tri godine, i uvek je bio sjajan! On je nekoliko godina stariji od mene, živeli smo u istom gradu, išli u istu školu... Najvažnije što sam naučio je da kad god staviš ruke na svoj instrument, sve što „izađe“ treba da zvuči kao muzika...

Šta je Vama lično najteže padalo na početku karijere?
- Bilo je dosta stvari koje su bile prilično veliki izazovi. Na početku karijere, kada sam radio sa Zapom (Frank Zappa), bilo mi je teško da se naviknem na to da budem pred publikom, da sam na turnejama, jer sam stvorio u svojoj glavi neke strahove u vezi tih putovanja i svirki pred toliko ljudi, pogotovu kod izvođenja komplikovanih kompozicija koje je Frenk imao.

To je za mene bila ozbiljna borba, ali to su sve bili mentalni izazovi. Ali bilo je divno kada sam prešao u bend Dejvida Li Rota (David Lee Roth), jer sam tada imao neke potpuno drugačije izazove. Navikao sam se da budem pred publikom, ali je sada trebalo da se pred njom izrazim na pravi način, drugačiji način nego pre toga. Postao sam izvođač, bio sam na bini sa nekim od najboljih rok pevača, i morao sam da realizujem sve to drugačije nego sa Frenkom.

Koji savet Vam je najznačajniji od svih koje ste u toku karijere dobili, i koji savet Vi dajete mlađim muzičarima?
- Kada pogledam unazad, ono što mi je najviše koristilo je: naći u vezi muzike i gitare ono što ti je najinteresantnije i najuzbudljivije, i prepustiti se tome! Onda radite ono što zaista volite, to vam je kao štit. Ono što mi je takođe koristilo je to što imam prilično dobru moć vizualizacije. Vizualizujem cilj, odredim ga u svojoj glavi, i onda sam uzbuđen i samo se prepustim tome. Još jedna stvar je veoma važna, a to je stav. Ako imate loš stav prema nečemu, privućićete te stvari u svoju karijeru. Vaš stav je baziran na vašem pogledu na stvari, i ako pokušate da promenite ugao, imaćete i dobar stav i to će vam sigurno puno pomoći.

U čemu se najviše razlikuje posao muzičara danas i pre 30 godina?
-

Neke stvari su slične, ali dosta stvari se promenilo. Tehnologija se značajno promenila, kada sam ja pravio svoj prvi solo album, nije bilo CD-ova... A mene je tehnologija uvek zanimala, i uvek sam mislio da je sve to tu da mi pomogne, pa sam našao načina da mi te nove tehnologije dobro služe!
Da budem iskren, nikad nisam imao osećaj da se mučim, borim u ovom poslu. Frank je mene pitao da dođem u bend, Dejvid Li Rot me pitao da dođem kod njega, Whitesnake takođe...ugovori za albume su mi „padali u krilo“, sve je išlo nekako lako. To ne znači da u životu nisam imao izazove, ali posao muzičara to nije bio.

Koliko je lakše ili teže izgraditi uspešnu solo karijeru kao gitarista, u odnosu na (uobičajenu) situaciju: biti jedan od „momaka“ u bendu?

- Zavisi od toga šta želite. Kada sam bio jedan od muzičara na bini iza nekih velikih pevača, bilo mi je prilično prijatno, uživao sam da stojim pored Dejvida Koverdejla (David Coverdale), Dejvida Li Rota, i drugih, uživao sam u tome što su oni frontmeni, postoji tu određena doza slobode. Ali kada sam se ja razvio u frontmena, i to mi je prijalo. Obe situacije imaju svoje, različite izazove.

Šta se dešava sa G3 turnejama? Možemo li da se nadamo da će doći u Srbiju u neko skorije vreme?
- Ne mogu da kažem da će se tako nešto uskoro dogoditi, nije u planu za sada, koliko ja znam. Upravo smo završili evropsku turneju, bilo je divno, pre toga smo bili u Australiji... G3 je dobar „brend“, ali je problem u logistici. Kada krene da organizuje G3 turneju, Džo (Joe Satriani) mora da nađe vremena u svom rasporedu, pa onda mora da nađe muzičare koji su slobodni i adekvatni, onda naći raspored koji se ne poklapa sa solo turnejama tih muzičara, tu su i finansije... Mnogo toga tu treba uklopiti. Ali kada se sve to završi i kada nas vidite na bini... svi smo tu u slavu gitare!

Postoje li muzičari sa kojima niste radili, a voleli biste?
- U principu ne... Ima puno sjajnih, kreativnih ljudi sa kojima bih voleo da sarađujem, ukoliko to ima smisla, ali uglavnom su ti ljudi sa kojima u određenom periodu sviram, ljudi i sa kojima sam najsrećniji.

Šta je najbolja, a šta najteža, najdosadnija stvar u Vašem poslu?
- Biti na bini, biti povezan sa tonovima koje sviram i prenositi to publici, to je za mene najveće zadovoljstvo u muzici. Ništa mi nije dosadno i nikad mi nije dosadno, volim svaki deo dana kada sam turneji, i kada sam kod kuće. Sećam se jednog nedeljnog dana, imao sam 11 godna, sve radnje su bile zatvorene, niko od mojih drugova nije bio kod kuće, šetao sam se okolo, i to je bilo prvi put da mi je bilo dosadno. I nije mi se svideo taj osećaj, pa sam rešio da se više nikad ne osećam tako!

Da li biste voleli da Vaša deca krenu Vašim stopama?
- Nije obavezno... Voleo bih da oni imaju ono što sam ja imao, a to je bilo zaista posebno. Moji roditelji su podržavali sva interesovanja svoje dece. Zato ću ja podržati svoju decu u svemu onome što je njima bitno, i bio bih srećan da rade ono što vole i da u tome budu uspešni kao što sam i ja bio. Ali ne pokušavam da im usadim u glavu ideju da moraju da budu vrhunski muzičari. To bi bilo kao da terate jabuku da bude veliki krompir! Samo želim da nađu nešto što ih zaista interesuje, i da to prate.