Piter Galbrajt, nekadašnji američki ambasador u Zagrebu, u intervjuu koji je dao za portal Telegraf.rs u, a u svetlu nedavnih skandaloznih presuda iz Haga, izneo je svoje viđenje krvavih dešavanja tokom 90-ih godina na prostoru bivše Jugoslavije u kojima, po njemu, centralno mesto zauzmaju Srbi, odnosno ratni zločini srpske vojske, koju krivi i za zločine počinjene nad srpskim narodom.
Tvorac čuvenog Z4 mirovnog plana, ističe da je veoma ponosan na svoju ulogu diplomate “mirovnjaka“ i da je uspeh koji su SAD postigle na Balkanu najveći diplomatski trijumf našeg vremena. Međutim, on ipak smatra da bi njegova, kao i misija njegove zemlje, bila mnogo efikasnija da je Amerika još na samom početku ratnih dešavnja bombardovala Srbe:
„Amerika je trebalo da interveniše vojno još 1991. u vreme granatiranja Vukovara i Dubrovnika! Čak i pretnja silom bi zaustavila Miloševića na njegovom putu i poštedela stotine hiljada života!", kategoričan je Galbrajt.
U svoje mirnovne poduhvate, nekadašnji američki ambasador, ubraja i sprečavanje hrvatske vojske da zauzme Banjaluku, kako bi se sprečio pogrom tamošnjih Srba, nakon što se takav scenario već odigrao u Krajini:
"Glavni razlog što smo Holbruk i ja rekli Tuđmanu da ne zauzima Banjaluku jeste zabrinutost za ono što bi moglo da se desi srpskim civilima tamo, uključujući i mnoge izbeglice iz Krajine. Činjenica da su hrvatske vlasti tolerisale sistematsko pljačkanje i paljenje srpskih kuća u Krajini tokom “Oluje” zabrinule su nas i naterale da se zapitamo šta bi hrvatske snage mogle da urade civilima u banjalučkom regionu. Da nismo brinuli zbog toga, verovatno ne bismo ni rekli Tuđmanu da se zaustavi jer je srpska vojska zaslužila da bude poražena. To je bila vojska koja je počinila višestruke ratne zločine, uključujući i etničko čišćenje Bošnjaka 1992, granatiranje Sarajeva od 1992. do 1995. i srebrenički masakr 1995.“
I pored toga što Galbrajt smatra da je „Oluja“ bila legitimna vojna operacija povratka okupirane hrvatske teritorije koju je Amerika odobrila, tvrdnja da ni on, ni njegova vlada, nisu mogli da pretpostave da će se, nakon što hrvatska vojska oslobodi Krajinu, dešavati zločini nad Srbima, deluje pomalo naivo. Ipak, on ne osporava da su tamo počinjeni zločini i dodaje da je zbog toga više puta protestovao kod tadašnjeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, ali da generali Gotovina i Markač nisu lično odgovorni za njih:
„Oslobađanjem generala Gotovine i Markača se misli da oni lično nisu odgovorni za zločin, ali zločin se desio. Koliko sam shvatio, hrvatske vlasti su procesuirale ljude zbog pljačke i ubijanja srpskih civila.“
Upitan da objasni nedavnu izjavu koja je u Srbiji odjeknula kao bomba, da je “Oluja” dozvoljena nakon masakra u Srebrenici, Piter Galbrajt je rekao da su time želeli i da spreče Ratka Mladića da zauzme Bihać i načini još jedan stravičan zločin.
„...Dve nedelje pre “Oluje” srpska vojska je ušla u Srebrenicu i sistematski ubila 7.000 muškaraca, to je zločin za koji se Mladiću trenutno sudi. Tada je započeo napad na Bihać i verovali smo da bi tamo uradio istu stvar kao i u Srebrenici. Zato nismo zaustavili Hrvatsku. To nije bio slučaj zločinom odgovaranja na zločin, već sprečavanje još goreg zločina od strane masovnog ubice. Ako Srbi žele bilo koga da okrive za “Oluju“, to bi trebalo da budu Ratko Mladić i njegov prijatelj Radovan Karadžić.“
Ističući tako u prvi plan da bi za Srbe skorašnja istorija bila značajno drugačija da se nije odigrao stravičan zločin u Srebrenici, kad je međunarodna zajednica prosto bila primorana na odluke koje su potom usledile, on ne zaobilazi ni odgovornost UN i svih koji su bili uključeni u mirovni proces, za sprečavanje ostvarivanja plana Ratka Mladića koji je za posledicu imao ubijanje oko 7000 nenaoružanih muškaraca i dečaka u Srebrenici.
U nastavku ovog kontroverznog intervjua Piter Galbrajt se osvrnuo i na uloge nekadšnjih lidera tri zaraćena naroda za koje kaže da nisu imali osećaj za realnost i da zaslepljni često nisu marili šta će se desiti njihovom sopstvenom narodu. Kao najdrastičnije primere navodi Slobodana Miloševica i Milana Martića koji nisu hteli da prihvate njegov mirovni plan koji je Srbima obezbeđivao veliku autonomiju u okviru Hrvatske:
„Milošević je bio cinik koji nije brinuo šta će biti sa Srbima. Martić je bio jako glup čovek koji je zamišljao da će biti priznat kao čelnik nezavisne države Republika Srpska Krajina. Ceo svet, sem njega, znao je da se to nikada ne bi desilo. On je, dakle, odbacio priliku za mirno rešenje koje bi sprečilo “Oluju” i zaštitilo njegov narod.“
Na kraju, Galbrajt zaključuje da je ono što je američka diplomatija postigla na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratnih 90-ih jedan je od najvećih diplomatskih trijumfa savremenog doba i da bi bez njihove intervencije ratovi još uvek trajali.