Kako je rekao u razgovoru za „Politiku”, posebno ga je obradovalo što nagrada dolazi od ljudi iz njegove struke. „Znači mi jer jer dolazi od ljudi iz zanata, od mog esnafa, i zato što imam tako velike prethodnike.”
Mnogi su se, ipak, iznenadili što ste vi dobili „Dobričin prsten” za životno delo, jer smatraju da je ova nagrada došla prerano, s obzirom na to da važite za večitog mladića, odnosno da još uvek radite punim plućima?
- Pa već sam dobio jednu nagradu za životno delo, „Pavle Vujisić”, kada sam bio još veći mladić. Tada sam imao 54 godine. Kilometraža, metraža ili santimetraža uopšte nije važna. Važan je sadržaj onoga što se nagrađuje, a u mom slučaju to je bio dug period, tako da godine nisu važne. Kada se bilo šta, bilo kakva vrsta priznanja dodeljuje zato što neko dugo traje, to je već samo po sebi sreća za onoga ko ga dobija.
Iza vas je dug umetnički put. Koliko je teško održati se i trajati na toj uzbrdici? Šta vas je umorilo, a šta dalo motiv da idete dalje?
- Ako bih u ovom trenutku pokušao da svedem račune videlo bi se da je dobar deo mog života, od najranije mladosti do danas, vezan za pozorište. I to veoma snažno i protiv moje volje, najpre u dečjem i mladićkom periodu dok nisam odlučio da pokušam da budem glumac. I danas, zaista uvek, pokušavam da budem glumac u pravom smislu te reči koja znači: čovek, istraživač smisla, čovekovog sadržaja, sopstvenog i drugih ljudi. I jedne ozbiljne razmene s ljudima s kojima radimo, šta god da je povod za naše okupljanje.
Uvek pokušavam iz početka da krenem u nešto zaista ne znajući, ne osećajući u bagažu takozvano znanje, jer znanje nije znanje kada se ponavlja. To je zanat, ali ono što je van zanata, što su vrhovi, oni su uvek nepredvidivi i do njih se dolazi drugim putem. To su voltini lukovi koji se stvaraju među ljudima. Na sceni, pred kamerom, oko nje. I do njih se dolazi potpuno nepredvidivo, uvek drugim putem ko ima tu sreću da ih dodirne, a to su retke stvari. I to je ono što mene zanima. Tome sam oduvek stremio i zato sam i odlučio da budem glumac i ovakav glumac. I kao mlad čovek bio sam svestan da je gluma ozbiljna duhovna disciplina. Ozbiljno ljudsko poslanje čoveka. Da nije nikakva imitacija bilo čega, već ozbiljno promišljanje života i njegova transpozicija u kreativan način.
Ipak, nema vas u pozorištu?
- Naravno, nema me poslednjih šest godina u pozorištu. Zašto? Zato što ne mogu biti deo repertoarskog pozorišta. Svaka nova predstava u ovakvom sistemu guši postojeće predstave. Glumački kvalitet koji postoji u Beogradu gubi na snazi zbog očajnog materijalnog stanja glumaca. Dakle, svaka nova predstava u ovakvom sistemu guši postojeće zbog prezauzetosti glumaca.
Zavidnu karijeru ostvarili ste i van granica zemlje. Da li se osećate kao zvezda? Ko su po vama zaista zvezde?
- Pre nekoliko dana gledao sam u Parizu predstavu „Povratak” Harolda Pintera u Odeon teatru, koju je režirao Lik Bondi. To je čovek s kojim sam snimio film „Ne čini to” s velikom glumicom Nikol Garsija. Ljudi me prepoznaju. Naravno, ne svi. To ne znači da sam zvezda, niti sam ikada bio. Zvezda nigde više ni nema, posebno ne kod nas. A ovo što dolazi s druge strane okeana je kratkog daha.
Prave velike zvezde u Evropi? Mislim da je jedna jedina, a to je Katrin Danev, koja se računa svuda kao takva. Ovo drugo zaista nisu zvezde. A preko okeana su nama ravni glumci, ali su poznatiji nego mi. U profesionalnom svetu ne kaskamo mnogo za njima ili kaskamo, ali ne previše. To su Hekmen, Robert de Niro... ta generacija. To je generacija tate Andželine Džoli koji se zove Džon Vojt i koji je veoma dobar glumac, ali je imao nesreću da bude u generaciji nenadmašnih tipova u koje se umešao Džek Nikolson.
Koliko popularnost zna da optereti. Kako je vi lično doživljavate?
- Kao student voleo sam da budem popularan, ali kada sam to i postao vrlo brzo je to počelo da mi bude nevažno. Nije mi donosilo neku veliku ugodnost. Iskreno! Volim da se sklonim, osamim, ako je to moguće. To je moglo da mi se dogodi na pojedinim ostrvima na Jadranskom moru. Na nekim brodićima, čamcima. To mi mnogo nedostaje. Ta vrsta usamljenosti.
Potreba da svet učinite boljim podstakla vas je da osnujete Radionicu integracija sa željom da pomognete osobama sa invaliditetom?
- Ne pomažem ja njima. Mi se pomažemo. Moj odgovor je vrlo kratak i jednostavan. To su moji roditelji, moji mama i tata koji su to stvorili u meni. To je moja priroda. Nisam sam u tome. Ali ja sam inicijator toga. To je moje vaspitanje, odrastanje. Kačamak, svinjska džigerica koju smo jeli ujutro da ne budemo bolesni. Briga moje mame i osećaj mojih roditelja za druge. To je vaspitanje. Došao je i taj trenutak kada sam imao mogućnosti i vremena da se posvetim humanom radu, a posebno u našoj sredini koja nema sluha za druge, nema želje, volje da primeti šta nekome nedostaje. To društveno neodgovorno ponašanje i jedan od ozbiljnih problema koje imamo. Mora da se podigne svest da komšiji treba pružiti ruka, koliko ko može. A ne samo „use, nase, i podase”.
Kultura u Srbije preživljava najteže vreme. Da li je samo novac problem?
- Ako govorimo o novcu treba da razgovarate s Mlađanom Dinkićem, jer je on čovek koji određuje tokove novca u ovoj državi 10-12 godina unazad. Ako me pitate o tokovima novca kada je kultura u pitanju, važna stvar treba da se kaže, a to je da je kultura preduslov, uslov i ishodište identiteta jednog naroda. I ako vi danas u budžetu za kulturu izdvajate procenat koji je izdvajan poslednjih 12 godina, onda imam ozbiljnu zebnju da ljudi koji to rade nemaju pojma šta zapravo jednu naciju čini snažnijom, optimističnijom, pametnijom, boljom, koja može da poveruje da sutrašnjica postoji i da sutrašnji dan dolazi i da on ne mora biti crn. Negativan, ma kakve bile okolnosti oko naše zemlje, koja još ima velike probleme. Dakle, to nerazumevanje nije potcenjivanje, to je neznanje. Ljudi koji ne znaju treba da uče, samo nisu svesni toga. Ako me pitate da li je novac za kulturu važan–naravno da je važan, ali su važni i drugi elementi: odgovarajuća institucionalna i zakonska rešenja, a ne rešenja po ugledu na ne znam koga i kakve, već sopstvene ideje koje padaju kao trule dudinje ovde poslednjih 12 godina. Ja sam živi učesnik i svedok odnosa vlasti prema pozorištu. Živi učesnik i svedok propadanja pozorišta u Srbiji.
Da li pozorište gubi na snazi?
- Pozorište je starije nego politika i ono će preživeti sve politike. I ono će imati teške trenutke i ima sve teže i teže, ali ne mogu da ne kažem šta sam rekao, ako grad Beograd, odnosno Sekretarijat za kulturu u zadnje četiri godine sprovodi neku vrstu autoritativnog neznanja, uništavajući uveliko stvorene institucije. Stvoriti ih nije lako, a zašto to što imamo da rušimo? Pa dajte da ih unapredimo, da budu još bolja. Od 5. oktobra na ovamo, pa i pre toga na ovo pitanje imam mnogo jasnije odgovore, i mnogo teže, koje neću reći ovom prilikom. Ne želim da ulazim u ove teme, jer je to vrlo ozbiljno pitanje, jako me pogađa, dovodi u pitanje smisao, postojanje naroda. Naravno, narod će uvek da postoji. Uvek će biti kukuruza, žita. U Srbiji rađa sve. Što ne bismo imali i druge kvalitete.
Kako i gde vidite budućnost?
- Nisam bezrazložni ni pesimista, ni optimista. Znate onu pesmu: „Smej se smej, samo se smej” i sve je super. Vidim je u prepoznavanju ozbiljnih propusta od 1988. godine do danas na svim nivoima. Oni moraju biti prepoznati, locirani i popravljeni, ispravljeni. Ko to treba da uradi? Ljudi koji to prepoznaju i imaju snage da to urade. Tu je eventualni tesnac kroz koji možemo da prođemo.
(Politika)