U svakom periodu svog života, ljudi donose neke odluke koje u mnogome utiču na njihov kasniji život. Tridesetogodišnjaci se pitaju koliko košta uklanjanje tetovaže koje tinejdžeri crtaju. Ljudi srednjih godina žure da se razvedu od osoba koje mladi jedva čekaju da ožene. Starije osobe se trude da ne jedu hranu koju osobe srednjih godina sa uživanjem konzumiraju.
Zašto ljudi uglavnom donose odluke zbog kojih se kasnije kaju? Jedan razlog je izražena iluzija o sebi samima u budućnosti. Vreme je moćna sila koja omogućava ljudima da se transformišu, da preispitaju vrednosti u koje veruju, da promene svoje ličnosti, a pretpostavka je da ljudi generalno potcenjuju mogućnost sopstvene promene. Drugim rečima, ljudi vole da veruju da to kakve su ličnosti danas, da će gotovo zasigurno biti i sutra, uprkos činjenici, da juče nisu bili takvi.
Kraj istorije iluzije
Početkom ove godine psiholog sa Harvarda, Danijel T. Džilbert sa svojim saradnicima Džordi Kvidbač i Timoti Vilsonom, objavili su rezultate istraživanja u kom pokazuju kako ljudi generalno ne žele da se menjaju u budućnosti, iako su i sami svesni činjenice da su se u prošlosti jako puno menjali. Putem interaktivnog veb-istraživanja, Džilbert i saradnici su tražili od ispitanika da izmere koliko su se njihove ličnosti promenile i koliko će se promeniti u rasponu od deset godina gore/dole. Neke su pitali o njihovim opštim vrednostima (zadovoljstvo, uspeh, sigurnost), o muzičkim preferencijama i o tome šta vole da jedu, gde da putuju. Ono što se pokazalo je da ljudi prepoznaju velike sopstvene promene koje su se dogodile u prošlosti, ali očekuju jako malo ili praktično nikakvu promenu u budućnosti kada su oni sami u pitanju. Tipična predviđanja jedne dvadesetogodišnjakinje o dekadi koja je pred njom nije ni blizu burna kao dekada koja je iza tridesetogodišnje žene, čija sećanja o njenim čarima dvadesetih godina pokazuju koliko se ona zapravo promenila za to relativno kratko vreme.
Spomenuti naučnici su ovaj fenomen nazvali „kraj istorije iluzije“ – koja pokazuje upravo tu tendenciju potcenjivanja sopstvene promene. Prema njihovom istraživanju koje je sprovedeno među 19.000 ljudi između 18 i 68 godina, ova iluzija je dosta postojana od tinejdžerskog doba pa sve do penzije. Stiče se utisak da se ljudi mnogo bolje sećaju sebe iz prošlosti nego što su u stanju da zamisle sebe u nekom budućem trenutku.
Verovanje da smo dostigli svoj vrhunac, čini da se osećamo dobro. Stav „da sam onda znao ono što znam sada“ nam daje određenu vrstu zadovoljstva, gde sami sebi na određen način opraštamo sopstvene greške samo-hrabreći se da ih u budućnosti verovatno neće biti, pošto smo ih sada već svesni. U tom slučaju, veće promene sebe samih praktično nema ni na vidiku. Stiče se utisak da smo zadovoljni postignutim. Međutim, objašnjenje je možda jednostavnije dati preko mentalne energije: predviđanje budućnosti zahteva više rada od jednostavnog prisećanja prošlih događaja.
Matematička greška
Matematičar Džordan Elenberg je skeptičan po pitanju ovih rezultata. Elenberg primećuje da su istraživači tražili od ispitanika da se izjasne o specifičnim predviđanjima vezanim za različite osobine, i potom ih kombinovali sa pretpostavkom o čitavoj budućnosti. On smatra da je to matematička greška. Da biste znali da će se neka generalna promena dogoditi ne podrazumeva da prethodno znate svaku pojedinačnu promenu. Čak iako ljudi očekuju da će se promeniti na neki način, teško im je da kažu šta će se tačno kod njih promeniti.
Zamislite osobu koju su pitali: “Da li očekujete da ćete se značajnije promeniti u nekoliko narednih godina?“ a potom je pitate pitanja vezana za hranu, muziku, hobije, odnose sa prijateljima i o letovanjima. Ukoliko dotična osoba na prvo pitanje odgovori sa „da“, ali potom kaže „ne“ na svih pet specifičnih pitanja (neće zavoleti cveklu, neće početi da sluša narodnu muziku, neće početi da se bavi jogom i tsl.), matematika će teško biti zadovoljena.
Jako je puno primera koji pokazuju kako je teško predviđati budućnost. Primer iz 1893. sa Svetske izložbe u Čikagu to lepo može da ilustruje: tada je od 74 značajnih ličnosti zatraženo da predvide kako će se živeti za sledećih sto godina. Jedan od glavnih problema je bilo njihovo dosledno potcenjivanje brzine razvoja nauke, te se mislilo da je sve već izmišljeno što se izmisliti moglo. Čak je i Tomas Votson, predsednik Ajbiema, rekao 1943. da misli da na celom svetu postoji potražnja za možda nekih pet kompjutera. Nauk svemu tome je da je veoma opasno kladiti se protiv budućnosti: bilo lične bilo one društvene.
Predlažemo vam da pogledate dokumentarni film "Baraka" koji se bavi ovom tematikom na veoma slikovit način:
(Elementarijum, Marija Nikolić)