Plakala je cela Engleska. Plakala je i Srbija, plakao je Beograd, plakala je Crvena zvezda, plakalo je osoblje restorana "Madera" u kojima su obe ekipe veče pre utakmice četvrt finala Kupa šampiona bile na zajedničkom druženju... Plakali su i nebo i zemlja.
Uplakane oči, sklopljene ruke i pogled u nebo bili su najčešći prizor na ulicama svih fudbalskih gradova sveta. Beara, Mitić, Stanković, Zeković, Popović, Šekularac, Kostić, Tasić... Svi oni zajedno u tišini su se prisećali huka sa stadiona JNA, koji su izazivali njihovi dueli sa Čarltonom, Vajoletom, Edvardsom i ostalim fudbalskim velikanima Mančestera.
Odlična utakmica, brojna stečena prijateljstva, pun stadion, obećanje da će se dva velika rivala na terenu ponovo sresti, kao mehur od sapunice oduvala je zla sudbina, i umesto u nebo, avion pun velikih ljudi i igrača usmerila u objekat na kraju piste. Veliki gigant nastavio je da živi i da se uzdiže, osvajao je brojne titule, izrodio neke od najboljih igrača ikada, ali sećanje na 6. februar 1958. godine i minhensku tragediju nikada nije i ne treba da izbledi.
Muzej Mančester junajteda krase uramljeni dresovi koje su nosili njegovi fudbaleri, poznatiji kao „Bezbijeve bebe”, 5. februara 1958, na poslednjoj utakmici. Protivnik je u četvrtfinalu Kupa šampiona bila Crvena zvezda, rezultat 3:3. Pošto se prvi duel u Mančesteru završio trijumfom engleskog tima (2:1) u polufinale su se plasirali momci sa Old Traforda.
I, umesto u polufinale otišli su u – smrt. Sutradan su na aerodromu u Minhenu doživeli tragediju. Ni u trećem pokušaju, mala letilica britanske kompanije BEA, avion „Elizabeten”, nije uspela da se odlepi od zemlje.
Ulaznica za revanš meč: Crvena Zvezda-Mančester Junajted
Poslao izveštaj i onesvestio se
Pre toga je u avionskoj nesreći, 4. maja 1949, nastradao italijanski Torino, kad je avion na povratku iz Lisabona udario u brdo Supergu i – niko nije ostao živ. Torino se dugo nije oporavio od te katastrofe.
Novi crni dan za svetski fudbal bio je 6. februar 1958. Vreme 15.04 ili kako stoji na satu na zidu stadiona Old Traford – 3.04 č. Da se pamti zauvek. Tog dana nastradali su u cvetu fudbalske mladosti. Tim koji je pod rukovodstvom Mata Bezbija (1909–1994) krenuo u osvajanje Evrope. Zato su mladići i prozvani „Bezbijeve bebe”. Neki koji su preživeli minhensku katastrofu pod rukom velikog Mata Bezbija, deset godina kasnije, stigli su do titule šampiona Evrope.
Kako je došlo do nesreće u Minhenu, na povratku fudbalera Mančester junajteda iz Beograda?
Najbolje je te stravične trenutke opisao jedan od trojice preživelih novinara – Piter Hauard iz „Dejli mejla”. Izveštaj je diktirao iz bolničkog kreveta.
„Halo, Pit ovde”, javio je stenografu lista. „Piši brzo, u bolnici sam u Minhenu...”
Stenograf je beležio Hauardove reči: „Dva puta smo pokušavali da poletimo, a onda su mehaničari ugasili motore i detaljno pregledali sve instrumente. Najzad, dobili smo dozvolu za novo poletanje, zavalili smo se u sedišta i osetili kako avion klizi po snežnoj pisti. Ali, nije mogao na vreme da se odlepi od zemlje. Udarili smo u jednu kuću, avion se prepolovio na dva dela... Gorivo se prosulo i zapalilo. Mnogo plamena i leševa...”
Hauard je zaćutao. Stenograf je nekoliko puta ponovio: „Halo, Pit, diktiraj dalje...” Novinara je izdala snaga. Onesvestio se u krevetu.
Druga dvojica preživelih novinara Ted Elijard, Hauardov kolega iz „Dejli Mejla”, i Frenk Tejlor („Njus kronikl”) nisu se javili svojim redakcijama. Bili su još teže povređeni.
Život i smrt jači od fudbala
U Minhenu je tog popodneva bilo pravo zimsko vreme: padao je sneg, hladno, magla. Prizor na pisti stravičan: olupine prepolovljenog aviona, tela unesrećenih. Čuli su se jauci, dozivanje upomoć. Devetnaestogodišnji Bobi Čarlton je pronađen na 50 metara od aviona...
Uzrok nesreće, kako je nezvanično rečeno, zaleđena avionska krila.
Povređeni su prebačeni u bolnice. Počela je borba za živote. Ceo svet je bio uz fudbalere Mančester junajteda, svakog dana saopštavani su lekarski bilteni. Ponekad puni nade i ohrabrenja. Ponekad tužni: „Edvardsu je u Frajburgu, koji je prebačen u ovaj grad, presađen veštački bubreg”. Ni to nije spaslo Dankana Edvardsa, jednog od najtalentovanijih fudbalera.
Dugo je u krizi bio i Mat Bezbi: posle osam nedelja vratio se u Englesku. Teške rane preboleli su novinar Tejlor i fudbaler Blančflauer...
Bobi Čarlton je 13. februara pušten iz bolnice „Izar”. Mladić koji je kasnije postao ser i živa fudbalska legenda. Engleska i svetska.
Bilans minhenske aviokatastrofe: nastradalo je osam fudbalera i trojica članova stručnog štaba. Dok je kapetan aviona Ten ostao nepovređen, kopilot Rejment se u domovinu vratio u mrtvačkom sanduku...
„Život i smrt jači su od fudbala” citirao je reči slavnog engleskog trenera Bila Šenklija ambasador Velike Britanije Čarls Kroford pre pet godina u Muzeju Crvene zvezde, kad je naš klub organizovao Dan sećanja na 45-godišnjicu minhenske tragedije.
Srce mi je zadrhtalo
Na tom tužnom, ali dostojanstvenom skupu 6. februara 2003, nazvanom „Prijatelji zauvek”, prikazan je i kratak film o nesreći na aerodromu u Minhenu. Trebalo je da tada u Beograd dođe Bobi Čarlton da se vidi s fudbalerima s kojima je igrao na dve utakmice Kupa šampiona. Da im stegne ruku, jer su svi dok se borio za život u Minhenu, bili uz njega. Nije došao ser Bobi – sprečila ga je bolest.
Pre toga, 7. februara 1998, na dužno odavanje počasti povodom 40 godina od nesreće u Minhenu, Roberta Bobija Čarltona i ostale preživele asove Mančester junajteda, na Old Trafordu su pozdravili i izljubili Dragoslav Šekularac i Vladica Popović. U utorak će pored predsednika Toplice Spasojevića i generalnog sekretara Zorana Damjanovića u Mančester ponovo otputovati Vladica Popović.
-Englezi se veličanstveno sećaju izginulih „Bezbijevih beba”. Nikad neću zaboraviti moj prošli boravak u Mančesteru, kad sam u ime kluba, pred početak utakmice Mančester junajted – Bolton, na centar Old Traforda, položio venac crveno-belih ruža. Dobio sam najveći aplauz u životu. Srce mi je od uzbuđenja zadrhtalo. Tog trenutka su mi kroz glavu prošli detalji sa obe utakmice u kojoj sam bio zadužen da čuvam – Čarltona. Nisam uspeo, dao je tri gola. Kakav je to igrač bio. Retko se rađa – kazao je Vladica Popović, koji će opet voditi „duel” sa slavnim igračem.
Među preživelima i troje naših
PREŽIVELI
Igrači (9): Džon Beri, Džeki Blančflauer, Bobi Čarlton, Bil Folks, Hari Greg, Ken Morgans, Albert Skanlon, Denis Vajolet i Rej Vud.
Menadžer: Mat Bezbi.
Novinari (3): Ted Elijand, Piter Hauard i Frenk Tejlor.
Posada aviona (4): kapetan Džems Ten, mehaničar Džordž Rodžers i stjuardese Margaret Belis i Rozmeri Čiverton.
Ostali putnici (4): Vera Lukić s kćerkom Vesnom (žena i kći našeg vojnog atašea u Londonu), Nebojša Tomašević (službenik naše ambasade u V. Britaniji) i B. P. Mikloš (žena turističkog vodiča).
NASTRADALI
Igrači (8): Džef Bent, Rodžer Birn, Edi Kolman, Dankan Edvards, Mark Džons, Dejvid Peg, Tomi Tejlor i Bili Vilan.
Stručni štab (3): Volter Krikmer (sekretar), Tom Kari (trener) i Bert Vilej (trener).
Novinari (8): Alf Klark, Don Dejvis, Džordž Felous, Tom Džekson, Arči Ledbruk, Henri Rouz, Frenk Svift i Erik Tompson.
Posada aviona (2): Kenet Rejmet (kopilot) i Tom Kejbl (stjuard).