Dejvid je od rođenja bolovao od cerebralne paralize, a zahvaljujući nizu drugih zdravstvenih problema, celog je života bio gluv.
Kada je oboleo od teškog oblika upale pluća, sastavio je pismo za članove svoje porodice i prijatelje, a sestru zamolio da u slučaju smrti pismo objavi na njegovom blogu.
Dejvid je oduvek bio veliki ljubitelj društvenih mreža pa mu je zbog velikog broja prijatelja objava pisma bila vrlo bitna.
Međutim, niko nije mogao da zna da će se pismo proširiti internetom i ganuti sve one koji su ga imali prilike pročitati.
"Danas sam otkrio da imam upalu pluća. Ne radi se o lakšoj upali, kad kašljete nekoliko dana, a nakon toga se vraćate kući i jedete sladoled. Radi se o lošoj upali nakon koje verovatno ne idete kući.
Ova upala razvaljuje zdrave ljude koji treniraju i u stanju su podići automobile pa ne znam kako će to izgledati u mom slučaju. Nikad nisam bio u teretani, ali bio sam dva puta u komi. Doduše, druga koma je bila okej jer sam imao smešne snove. Uglavnom o mojoj najboljoj prijateljici Kejt.
U svom sam životu imao tri prijatelja s cerebralnom paralizom ozbiljnom poput moje, a oboleli su od upravo ovakve upale pluća. Otišli su u bolnicu i nikad se nisu vratili. Prva je bila devojka pod imenom Tabita. Imala je samo 10 godina i išla je sa mnom u razred. Njena mi je smrt teško pala jer nisam mogao shvatiti zašto se nije vratila. Bio sam premlad, a budući da sam gluv, učitelji mi nisu mogli jednostavno objasniti takve stvari. Tek sam nekoliko godina kasnije shvatio o čemu se radilo.
Kad sam imao 17, moj prijatelj Džon počeo je da kašlje i odveli su ga u bolnicu. Nikada ga više nisam video. Svojim se kolicima znao zaletati u moja i to nas je zasmajavalo. Niko posle Džona to nikada više nije radio.
Poslednja osoba je bila Elen. Dogodilo se to pre par godina. Bila je starija od mene. Otprilike 35 godina i živela je blizu mene. Počela je ružno da kašlje pa su je odveli u bolnicu. Nedostaje mi Elen, imala je lep osmeh.
Stoga, napisao sam ovo pismo i zamolio Nikol da ga baci ako će sve biti u redu jer onda ću napisati novi post sa puno viceva o sisama. Ali ako me za nedelju dana neće biti, zamolio sam je da ga objavi. Zato, ako ovo čitate više me nema i nekim ljudima želim zahvaliti i reći neke stvari.
Za početak, zanima me ima li zvuka na nebu. Verujem da ima, ali nisam siguran želim li ga. Ovde na Zemlji sam bio gluv i zadovoljan, a niko mi zvuk nije posebno dobro objasnio pa mi nije ni nedostajao. Ali, ako je to deo paketa, spreman sam ga prihvatiti. Recite nešto i možda čujem.
Mama, volim te. Ti si najbolja mama ikad! Nicole, znaš da te volim. Najbolja sestra ikad. Hvala vam što ste ponekad zbog mene morali zanemariti svoje živote.
Nikol, molim te budi srećna. Sreću nećeš pronaći u nekom tipu ili u alkoholu. Pronaći ćeš je u sebi i moraš naučiti kako ponovno da zavoliš sebe. To sad možeš bez moje pomoći. To što ti se dogodilo je stara vest i vreme je za novi život. Molim te, učini ono što si oduvek htela. Znaš o čemu pričam. Ja ću te gledati i pobrinuti se da budeš srećna.
Tata, opraštam ti i volim te. Hvala ti što si došao da me posetiš”.
Nakon brojnih prijatelja koje je spomenuo i zahvalio im, Dejvid je odlučio da završi svoju poruku:
“U svom sam kratkom životu naučio da ovaj svet posebnim čine dobri ljudi poput vas. U suprotnom bi se radilo o dosadnom plavom kamenu koji se vrti oko Sunca tražeći nevolje. Posebni ste. Svi ste jedinstveni. Volite se i smejte se. Dobra šala je dobar lek. Pobrinite se da svi oko vas imaju osmeh na licu, ok? Uvek radite ono što je ispravno. Uvek! Ali oprostite sebi ako to ponekad zaboravite.
Sad moram ići. Volim vas. Stvarno vas volim. Izvanredni ste. Nikad vas neću zaboraviti!"
Dejvid