Iako je nemoguće da većina ljudi ima natprosečne sposobnosti u okviru svake specifične oblasti, većina ipak za sebe smatra da je daleko bolja od drugih i to u mnogim sferama – od umešnosti na poslu do ljubaznosti prema ukućanima.
Fenomen poznat kao „iluzorna superiornost“ je toliko zastupljen da bi se psiholozi začudili ako ga ne bi uočili u okviru svojih studija, objašnjava Dejvid Daning, psiholog sa Kornel Univerziteta, koji proučava ovaj efekat već decenijama.
„To se dešava iz brojnih razloga: drugi su previše pristojni da bi nam iskreno rekli šta misle, a mi sami nismo dovoljno kompetentni da tačno procenimo sopstvene sposobnosti. Osim toga, ova vrsta samoobmane zapravo čuva psihičko zdravlje ljudi“, rekao je Daning.
Rasprostranjen fenomen
Otkad postoje psihološke studije, ljudi su sebi davali najviše ocene za većinu svojih pozitivnih osobina. I dok većina ume realistično da proceni drugu osobu, kada je reč o njima samima daleko su blaži i pozitivniji.
„To je zato što shvatamo spoljašnje okolnosti koje usmeravaju tuđe akcije, ali kada je reč o nama, onda verujemo da je sve u našoj nameri, trudu ili želji. Jednostavno, mislimo da smo iznad svih tih objektivnih ograničenja“, dodaje Daning.
Prema rezultatima studija, mnogo je onih koji precenjuju svoj koeficijent inteligencije. Na primer, u istraživanju iz 1977. godine, 94 odsto profesora je smatralo da su daleko iznad proseka za njihovu profesiju i godine. U drugoj studiji, 32 odsto zaposlenih u softverskoj kompaniji verovalo je da su ostvarili bolje rezultate nego 19 od 20 svojih kolega.
„Kada je reč o vozačima, gotovi svi smatraju da voze bolje od većine, čak i onda kada njihov test sposobnosti procene rizika pokaže da ne zadovoljavaju kriterijume“, rekao je Mark Horsvil, psiholog na Univerzitetu Kvinslend u Australiji.
Mesto za obmanu
Delom, ovaj fenomen može da se objasni činjenicom da su brojne pozitivne crte – kao biti dobar vozač – vrlo labavo definisane, pa zato postoji puno prostora da nađemo za sebe mesto u okviru njih, kaže Daning. Osim toga, ljudi najčešće ne dobijaju iskreni feedback od drugih.
„Obično vam sagovornik neće reći u lice ono što zapravo misli“, kaže Daning. Lažni komplimenti u kombinaciji sa sopstvenim precenjivanjem, daće tako iluziju superiornosti tamo gde je zapravo nema.
Ali, u neobičnom zaokretu istine, oni najnekompetentniji istovremeno imaju i najveće šanse da pripišu sebi veće zasluge, nego što im sleduju. Sa druge strane, osobe vrhunskih sposobnosti češće će biti preterano samokritične i umanjiti kvalitet svojih veština – jer, ako je njima nešto lako, smatraće da je i celom svetu lako.
Da li je to samoodbrana?
Jedna grupa ljudi je izgleda imuna na ovu vrstu veličanja sebe: depresivne i anksiozne osobe nikada ne precenjuju sebe, objašnjava Horsvil. Što je ozbiljna depresija, to je veća verovatnoća da će osoba potceniti sebe. To pokazuje da iluzija superiornosti može biti mehanizam kojim štitimo samopouzdanje.
„Mislite da ste bolji od svih drugih i tako čuvate svoje mentalno zdravlje", dodaje Horsvil.
Mada, i ovaj trend znatno varira u zavisnosti od kulture.
„Čini se da ljudi u Severnoj Americi najviše preteruju sa precenjivanjem, za razliku od Japana ili Kine, gde ovaj fenomen nije naročito uočljiv", kaže Daning i dodaje: „Razlog je verovatno u tome što istočne kulture cene lični rast i samopoboljšanje, dok je u zapadnoj kulturi važno samopouzdanje."
Gde je istina?
Iako nije moguće imati potpuno jasnu sliku o sebi, ljudi mogu percepciju o sebi približiti realnosti.
„Za početak, trebalo bi se ugledati na one čiji život nas inspiriše. Ako shvatimo šta oni rade dobro i pokušamo da ih sledimo, velike su šanse da zapravo postanemo ta idealizovana osoba kojom se smatramo“, objašnjava Daning.
S obzirom na to da su ljudi veoma precizni u ocenjivanju drugih, trebalo bi da budu agresivniji u traženju (i primeni) konstruktivnih kritika i na ličnom primeru.
„Put do upoznavanja samog sebe vodi kroz druge ljude“, zaključuje Daning.