Među 1,7 miliona radnika u Srbiji malo će koji potvrditi da mu je u poslednjih šest godina standard porastao. U 2008. godini prosečna zarada, računaju u Republičkom zavodu za statistiku, iznosila je 32.746 dinara, a u 2013. se popela za samo šest ”crvenih”. Taj rast je zabeležen samo na papiru jer je inflacija pojela znatno više, pa su radnici još i na gubitku.
Prema podacima RZS, prosečne zarade u Srbiji slabo su se pomerale u godinama iza nas. Pre ekonomske krize, u 2007. godini, prosečna neto zarada je iznosila 27.759 dinara, godinu kasnije 32.746, da bi u 2009. pala čak na 31.733. A u 2011, godini planiranog izlaska iz krize, plata je bila svega 34.009 dinara, odnosno tek 1.263 dinara više nego u 2008.
"Plate nikome nisu rasle. Naprotiv. U svakoj godini su devalvirale za 15 do 20 odsto, počev od 2008. pa do danas", objašnjava Ivica Cvetanović, predsednik Konfederacije slobodnih i nezavisnih sindikata.
"A čak su i dve godine bile zamrznute, iako je inflacija sve vreme rasla."
Plate se već godinama ne povećavaju ni u privatnom ni u državnom sektoru, ocenjuje Cvetanović, jer i ono malo što mora da raste jer zakon tako naređuje, zapravo je čista simbolika:
"To znači da su, na primer u 2012. plate porasle za četiri do pet odsto, ali je inflacija bila 12,2 odsto. A u ovoj će se godini, u javnom sektoru, ukupno podići za samo dva odsto, što je katastrofa. U realnom sektoru je još gore, jer tamo svaki drugi radnik radi za minimalac, pa je samim tim minimalna zarada postala prosečna."
Ipak, o značajnijem podizanju plata, pa ni onih minimalnih, još nema reči, a najveći protivnici dizanja cene radnog časa su poslodavci. Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, kaže da je osnovni razlog u tome što je minimalna zarada osnovica za podizanje svih ostalih plata, a to privreda ne može da izdrži.
"Ovi koeficijenti idu u rasponu od 1 do 5,5 i podizanje minimalca ne bi se odrazilo samo na one koji primaju najniže zarade, već bi izazvalo podizanje više stotina hiljada ostalih plata, za šta nema novca ni u privredi ni u javnom sektoru. Trenutni budžetski deficit je 122 milijarde dinara i Srbija će u toku 2013. godine morati da se zaduži kako bi obezbedila redovnu isplatu penzija i zarada u javnom sektoru."
Da su plate u Srbiji male, računa i ekonomista Miroslav Zdravković i navodi da su iza nas samo Makedonci i Bugari, ali on za to krivi našu produktivnost:
" Nemci, na primer, imaju visoku tehnologiju i odličnu organizovanost pa, iako efektivno rade najmanje sati, oni su najproduktivniji i njihove plate su najveće. U Srbiji se već decenijama ne investira, tehnologija je sasvim zastarela i zato su naši radnici neproduktivni, a samim tim i loše plaćeni. Zato danas spadamo u najjeftiniju radnu snagu."
Prosečna plata u Srbiji je povećana sa 68 evra u decembru 2000. na 367 evra u oktobru 2012. godine. Ali, prosek više sakriva nego što pokazuje, kaže Zdravković i objašnjava da nam se prosečna plata danas čini većom nego što realno jeste zato što je od 2000. do danas bez posla ostalo 400.000 radnika, pa se masa zarada deli sa manjim brojem zaposlenih. A da su ti radnici zadržali posao, prosečna plata bi bila daleko niža.
(B92)