Predrag Miki Manojlović, sa 35 glavnih uloga u pozorištu, 67 na filmu i brojnih na televiziji, simbol je (dela?) srpskog glumišta koje ne pravi kompromise i, čini se, oduvek je na strani umetnosti, bez obzira na sve nedaće na koje ona konstantno nailazi u našem društvu. Sredinom februara dodeljena mu je nagrada Dobričin prsten kao jednom od najistaknutijih dramskih umetnika našeg vremena. Takođe, dve godine je posvetio radu u Upravnom odboru Filmskog centra Srbije, koji je danas opet u žiži javnosti.
Za Nadlanu.com, Miki Manojlović govori o svim gorućim temama srpske kulture danas, kao i o svojim novim projektima, ali i detinjstvu u pozorištu.
Daleko ste od zalaska karijere, a kolege iz Saveza dramskih umetnika Srbije su Vam već dodelile značajnu nagradu za životno delo kakva je Dobričini prsten. Kakav je osećaj dobiti priznanje koje neretko smatraju krunom glumačke karijere kod nas?
- Moguće. Ja sam penzioner – pioner. Nemam godine za penziju, ali imam godine rada. Ta čitava stvar se možda i namerno iskomplikovala i navukla neko nerazumevanje, a da niko u ime cele komisije nije javnosti objasnio o čemu se tu zapravo radi. Dakle, kada neko govori o tome “gde su sada rudari“ – to je jedna sasvim druga tema. Nemam grižu savesti, imam veliko zadovoljstvo, a druge dobitnike nemam razloga da komentarišem.
- Prijatan, lep osećaj. Ima to svoju težinu kada vam iz vaše vrste, oblasti daju priznanje. Ta nagrada zaista ima svoj ugled, jer nju su od 1980. godine, kada je ustanovljena, dobijali sjajni, veliki glumci.
Ove godine ste dobitnik i nacionalne penzije, koju godinama unazad prati niz kontroverzi. Više njih koji su se prijavljivali javno negoduju što ne uspevaju, posle brojnih pokušaja, da istu dobiju. Iz Vaše perspektive, ima li mesta da se neko buni što nije među izabranima?
- Ideja o dodeli nacionalne penzije nije ideja o socijalnoj pomoći. Ideja je da su ljudi koji su ostavili traga u duhovnosti ove zemlje nekako istaknu. S velikim mirom prihvatam odluku o nacionalnoj penziji koja mi je dodeljena, ne doživljavam je kao socijalnu pomoć meni, jer mislim da mi nije data, već da sam je zaslužio. Da je pravilnik o dodeli neprecizan, kako se govorilo, nije tačno. Ne bih se prijavio na tu vrstu konkursa da je tako. Zašto se digla buka, zaista ne znam. Dok rezultati nisu izašli u Službenom glasniku, nikoga nisam zvao ili pitao u vezi bilo čega.
- Nisam ga baš izbegavao. U šali ponekad kažem, mada je tu skrivena i istina – ja od industrije Holivuda nisam dobio ponudu koju ne mogu odbiti.
Iz poznate ste glumačke porodice što je nesumnjivo ostavilo traga na Vaš život. Da li je postojao neki trenutak u Vašoj prošlosti koga se sećate kao "onaj" koji Vam je odredio glumu kao poziv, zapravo način života?
- Rastao sam u pozorištu. Skoro sam se i rodio u pozorištu, ali, eto, stigli su u bolnicu. Čuvan sam u pozorištu još kao beba. Naravno da je bio jedan trenutak kada sam shvatio da gluma može biti jedna vrlo ozbiljna duhovna disciplina i da ona u reči “gluma“ nije dovoljno obuhvaćena. Ta vrsta razumevanja života, transpozicije života, svega što vas zapravo inspiriše i tera da stalno govorite o životu, kao i smrti kao vrlo jasnoj formi, jeste jedan stalni proces koji kod mene uvek počinje ispočetka. I kada sam bio pred mladalačkim odlukama – gledajući ozbiljne umetnike, ali i neozbiljne i one osrednje, koji su od svih najgori – shvatio sam da igra duha može biti nešto što je veoma značajno i kreativno. “It's time to be born, it's time to die“, taj lajtmotiv opisuje kako se gluma u istom trenutku i rađa i umire.
Nakon formiranja Akcionog odbora i zahteva koji je Filmski centar Srbije (FCS) uputio Ministarstvu kulture i informisanja i Ministarstvu finansija i privrede u kojima se, pored ostalog, ističe da se "saglasno članu 19. stav 1. Zakona o kinematografiji, izvrši budžetska obaveza i obezbede sredstva za podsticanje kinematografije u 2013. godini", ponovo se podigla bura u javnosti o ovoj ustanovi. Do pre otprilike godinu dana, bili ste predsednik Upravnog odbora FCS, kakav je Vaš pogled na situaciju iz sadašnje perspektive?
- FCS nema svoj definitivan profil i ne dozvoljavaju mu da ga ima. Sve ozbiljne države imaju svoje filmske centre koji su apolitični. U njima ne sede ljudi koji su iz stranka, nego sede ljudi koji su maksimalni u svojoj duhovnoj nadgradnji. A ovde nikako da se odvoji od političke kontrole. To je za mene nepodnošljivo. On nije slobodan, već je deo Ministarstva za kulturu, koje, takođe, nije slobodno, već je pod stalnim pritiskom Ministarstva finansija. Nije normalno da Ministarstvo finansija ima svoje estetske kriterijume, a da ne gradi sistem, po kome se, pored ostalog, prave i filmovi. Ne može biti da Ministarstvo finansija kaže “ovaj reditelj je sjajan i njemu ćemo dati sredstva“ i da onda na to nateraju Ministarstvo kulture, jer su takvi odnosi u Vladi.
A nedaleko od nas, u Ruminiji, čini se, da je situacija sasvim drugačija...
- Rumuni su shvatili da imaju klince koji dolaze. Nije sve u novcu, ali ne može biti nula dinara. Ne može biti ni 2.400.000 evra na godišnjem nivou za sve vrste filma što je bilo pre. Ali, kod nas, i dalje se daje onima koje Ministarstvo finansija vidi kao fantastične. Kod nas je potpuno nakaradna situacija i zato ja više nisam u FCS. Nisam dao ostavku odmah, posvetio sam tome ozbiljno vreme. Za sve te silne sastanke i to što sam ušao u sve te sisteme paragrafa i zakona, nisam uzeo ni račun za taksi. Rođenom detetu nisam dozvolio da prođe na konkursu FCS. I kao takav sam verovatno sada budala. Jedan ministar, koji je i sada ministar, mi je rekao da su ljudi kao što sam ja retki. Verovatno mi se duboko u sebi smeje.
Kako gledate na situaciju u kojoj se nalaze gradska pozorišta?
- Kada samo pogledate kakvi paceri tu rade, kakav je samo odnos Grada Beograda prema pozorištima čiji je osnivač, šta se s njima radi, iako su jako bitna, ne samo zbog sjajne prošlosti, već i sjajne sadašnjosti... A oni ukidaju radna mesta, ne plaćaju struju. U sukobu su Zakon o pozorištu i Zakon o radu. Tako da ona kao da postaju jedna mora Gradu Beogradu.
Možda dođe neki baja, pa kao "Beograd Film", sve to kupi i pretvori u stanove, hotele, kockarnice. Možda je to bio cilj. Ali, to više neće proći, zato što je igra duha starija od politike. Oni mogu da unište institucije, ali glumu ne mogu da unište. To će se kao bumerang vratiti svakome, a najviše generacijama koje dolaze, jer neće moći da prepoznaju nikoga i ništa.
Ima li šanse da se glumci, koji najbolje razumeju jedni druge, nekako udruže i izbore za svoja prava?
- Ovde je navučena omraza na glumce. Zato oni i igraju toliko koliko igraju da bi mogli da prežive. Lupaju gluposti da glumci imaju novca, a da ne rade ništa. Glumci su potpuno sluđeni, bore se za život, snimaju reklame. Srozan im je smisao postojanja. Institucija pozorišta se urušava iznutra. Gradske vlasti imaju jasan animozitet prema pozorištima.
- Taj proces nije počeo juče, već prekjuče. To niko ne zaustavlja. I to će završiti prodajom, zapravo nestajanjem toga što se zvalo “Avala film“. Hteli smo to – tranziciju, privatizaciju.
Uskoro stiže jedan bugarski, pa jedan makedonski film u kojima glumite. Ali, nema Vas u domaćem filmu?
- Dolaze mladi, bolji, na njih je red da se iskazuju. A mene je sasvim dovoljno bilo u domaćem filmu. Nisam za zaželeo da igram neke uloge i baš zato su one dolazile u tom obimu i takvoj izazovnosti. Dve godine sam potrošio na Filmski centar Srbije, pa dok sam bio tu nekako nije išlo biti predsednik Upravnog odbora i igrati u domaćim filmovima. Voljno sam napravio veliku pauzu ovde.
- On je ovde velika svetlost, samo da još to i “krug dvojke“ prizna. Mada, i ako ne prizna, on jeste to što jeste.
Nakon uspeha filma “Svet je veliki i spasenje je iza ugla“, ponovo sarađujete sa bugarskim rediteljem Stefanom Komandarevim na filmu “The Judgement“. Zanimljiva istorijska priča se krije iza tog naziva...
- Film je smešten u dva vremena – Bugarska danas, u Evropskoj uniji, i Bugarska nekada, iza gvozdene zavese. The Judgement, odnosno Sidilište, kako ga Bugari zovu, je jedan uski planinski prolaz gde su ljudi iz Istočne Evrope pokušavali da pobegnu na Zapad, u Grčku. Koga bi nekoga tu uhvatili u bekstvu bio bi gurnut sa 700 metara visine i padao bi u Grčku. Danas, tuda prolaze oni koji ulaze u EU. Film je priča o čoveku koji skuplja mleko u svoju cisternu, ali pošto se mleko uvozi, njega upošljava kapetan bugarske vojske, koga ja tumačim, da švercuje ljude u cisterni. To je film kako je na jednom mestu, od Grka i Rimljana do danas, uvek neko bio gurnut i padao na neku teritoriju, kao i kako je gvozdena zavesa sada sa druge strane.