Otišla sam jednog dana na kafu kod njene mame, a ova osmogodišnjakinja me je oduševila kada je pred mene iznela papira, pet dinara i drvenu olovku. Nekoliko poteza po papiru, puno dečije želje da uradi nešto novo i zanimljivo i kovanica je bila preslikana.
"Pogledaj šta ja umem. Ti to sigurno nisi nikad videla", rekla mi je.
Pogledala sam je i oduševila se. Setila sam se kako smo dosadne časove u školi prekraćivali upravo na ovaj način. I danas imam nekoliko svezaka na čijim se zadnjim stranicama nalaze ovaki crteži. Pare su tada bile druge, ali je uživanje bilo isto.
Teodorina mama mi je rekla da su je tome naučili u školi, na času likovnog. Iskreno, obradovala sam se da decu i dalje u nekim školama uče stvarima za koje sam bila sigurna da su davno zaboravljene. To je bila zabava našeg detinjstva, ali i nekih novih klinaca očigledno.